Dugo vožd Karađorđe nije mogao da prežali svoju mladu ljubavnicu u Beogradu, Mirjanu, čije poreklo je do danas ostalo tajna. A nije mogao ni da zaboravi ko je kriv za njeno ubistvo.
Da bi se osvetio za ljubavnicu, poslao je starešina srpskih ustanika tajnu poruku svom nekadašnjem drugu, hajdučkom četovođi Petru Kraru da Pavla Cukića „ostavi“ negde u gori.
Pavle je, međutim, doznao šta će mu se dogoditi, pa je Petra preduhitrio tako što ga je skratio za glavu. Kasnije mu je Karađorđe na molbe supruge i prijatelja oprostio, i ponovo ga primio među svoje momke. Međutim, drugim Srbima koji bi se zagledali u pokrštene beogradske devojke Karađorđe nije praštao.
Jedan se toliko zaljubio, da je hrabro otišao u Topolu voždu, ne bi li izmolio dozvolu za ženidbu svojom izabranicom. Kad je saslušao mladića i čuo za njegovu želju, vožd se rasrdio i ljutit mu odbrusio: „Kojekude, po duši te! Ja sam nji’ iz Beograda rasterao i podelio po gospodi, a vi opet ne možete da se usavetujete, već trčite ovamo za Turkinjama. Valjda malo u Srbiji devojaka ima!“
Odmah je pozvao i svoje momke koji su nesrećnog Beograđanina ispratili iz Topole batinama.
