Staru hercegovačku igru „prstena kadijane“ igrali su zajedno momci i devojke, i to tako što svi posedaju u krug, a majstor uzme neki lagan prsten, pa ga sa dlana baci uvis. Dok prsten pada, on prevrne ruku i trudi se da zadrži prsten, i to tako da mu se zaustavi na nadlanici. Ako mu to uspe, onda igrač pažljivo goni prsten ka vrhu prsta, treskajući rukom.
Kada je prsten već toliko doterao da ga može dohvatiti vrhom malog prsta ili kažiprsta, onoga gleda da ga na jedan od ova dva prsta natakne. Ako natakne prsten na mali prst, tada postaje turnadžija, što znači da drži turu, upletenu maramu i njome kažnjava saigrače ako pogreše, a ako ga nabaci na kažiprst, onda je kadija, što znači da sudi ostalim igračima.
Turnadžija udari svakog ko baca prsten, a ne uhvati ga, a kadija osudi koliko će se kome tura udariti. Sledećem igraču koji uspe da dotera prsten na mali prst predaje mu turnadžija turu, a ako na kažiprst, onda taj postaje kadija. Ako se svi oprobaju, a nijedan ne preuzme turu, onda turnadžija ponovo baca prsten, pa ako ga natakne na kažiprst, onda je i kadija. Pri igri se ne sme drugom rukom pripomagati. Igra je u isto vreme bila i ozbiljna i smešna, jer onaj koji igra uozbilji se i napregne da se ne bi nasmejao, jer bi mu onda spao prsten i dobio bi najgoru kaznu, a drugi se trude da ga nasmeju, da prsten ne bi uhvatio.
U mešovitom društvu su mogli da se igraju i „prstena valje“, kada učesnici sednu unaokolo, a na sredinu se stavi upaljena sveća ili lampa, da bi se bolje videlo šta se među njima događa. Jedan igrač napravi turu od marame, a majstor uzme prsten pečatnjak pa ga zavalja po podu od sebe na suprotnu stranu. Ako prsten ostane stojeći na glavi, tj. pečatu, njegova je tura, i on će njome kažnjavati igrače koji u igri pogreše. Ako ne ostane, onda valja desni drug do njega.
Kod koga se prvog prsten postavi na glavu, taj uzme turu pa ošine po jedanput svakog koji zavalja prsten, a njemu se ne nastavi na glavu. Onoga koji posle njega nastavi, ošine tri puta i preda mu turu. Ova igra se smatrala veoma smešnom jer bi jedan igrač zavaravao drugog i moljakao a ga ovaj ne ošine turom prejako. Dešavalo se da se dvojica ili više njih zainate, pa se igra pretvoru u opštu tuču turom. Običaj je da se batine dobijene u igri nikom ne zameraju, ali su se pamtile, pa vraćale drugom prilikom.
