Kao vojnik Dobrovoljačkog korpusa Drinske divizije, kojom je komandovao đeneral Ranko Alimpić, borila se Žana Merkus i na Drinskom frontu. Ova divizija se tukla sa Ali-pašinom vojskom između Bijeljine i Zvornika. Pričalo se da se Žana Merkus često svađala sa đeneralom Alimpićem oko njegove ratne taktike, ali i da se trudila da o svom trošku nabavi savremenije topove za srpsku vojsku.
A onda se dogodilo nešto što je Žanu Merkus jednim potezom izbrisalo iz istorije. Upala je u mrežu špijunskih zavera, pa je srpskom ministru inostranih dela stigla, godinu dana posle početka rata, dojava nekih diplomata u Carigradu, najverovatnije ruskih, o tome da je „frajla Merkus, prosto jedan Čivutin austrijski“.
Holanđanka je povučena sa fronta, proglašena nepoželjnom osobom u Srbiji i – proterana! To je bilo dovoljno da je Srbi preko noći zaborave, kao da za njih ništa nije učinila.
Skrhana i razočarana, ona je drugi put otišla u Jerusalim, i tamo se nastanila u nekoj američkoj koloniji. Imetak je potrošila, pa je stala i gradnja njenog Doma Mir, nesuđenog saborišta svih hrišćana u Palestini. Carigradska štampa je pisala o njoj kao o „jednoj ludoj ženi koja protiv Osmanske imperije ratuje na Balkanu“, a arapske vlasti su sa vojskom upale na njeno gradilište u Jerusalimu i razrušile ga.
Nesrećna i bez prebijene pare, Merkusova se vratila u Francusku i jedno vreme živela kao klošar, prvo na obali južne Francuske, a od 1895. pod mostovima Sene u Parizu. Tako ju je, promrzlu, izgladnelu i bolesnu pronašao lekar koji je radio baš u jednoj od bolnica koju je Merkusova svojevremeno podigla. Smestio ju je u bolnicu i obavestio njenu rodbinu u Holandiji.
Njena braća i sestre su je se ne samo stideli, nego su joj odavno zavideli jer je, iako najmlađe dete u porodici, sama nasledila polovinu očevog imetka. Smestili su je u psihijatrijsku bolnicu za sirotinju u Utrehtu, ne dajući ni pare za bilo kakvo lečenje i pristojan smeštaj. Sama, bolesna i zaboravljena, Žana Merkus je preminula dve godine kasnije. Imala je 58 godina.
Kako se niko nije brinuo o njenom grobu, on je ostao zapušten i zarastao u korov. Onda je tridesetih godina prošlog veka generalni konzul Kraljevine Jugoslavije u Roterdamu, pesnik i književni kritičar Josip Sibe Miličić uspeo da izdejstvuje od gradskih vlasti da se njen grob obnovi i redovno održava.
