Milan Đokić, slikar, živopisac i konzervator iz Kraljeva, ostao je upamćen kao umetnik koji je čitav život posvetio očuvanju srpske kulturne i duhovne baštine. Njegove ruke nisu samo slikale one su strpljivo čistile stare freske, otkrivale tragove srednjovekovnih majstora i čuvale ono što su vekovi ostavili srpskom narodu. U vremenu prolaznosti, Đokić je pripadao retkim ljudima koji su verovali da umetnost mora imati dušu, a čovek mir u sebi.
Rođen 22. oktobra 1937. godine u Čitluku kod Kruševca, Milan Đokić završio je Likovnu akademiju u Beogradu u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića. Već kao veoma mlad umetnik izlagao je na Oktobarskom salonu u Beogradu, a ubrzo je magistrirao i krenuo putem koji će ga obeležiti za čitav život. Najveći deo svog stvaralaštva vezao je za Kraljevo, gde je radio u Zavodu za zaštitu spomenika kulture i obilazio srpske manastire, posvećen restauraciji i proučavanju freskopisa.
Bio je jedan od osnivača Udruženja likovnih umetnika Kraljeva, Književnog kluba i Haiku kluba, ostavljajući dubok trag u kulturnom životu grada. Umetnički dar poneo je iz porodice, njegova majka bila je prvi slikar naivac, dok su slikarstvo nastavili i njegovi sinovi, brat i bratani ce, zbog čega su Đokiće često nazivali jednom od najbrojnijih slikarskih porodica u Srbiji.
Posebno je voleo da govori o svom putovanju u Pariz 1960. godine, kada je dane provodio u Luvru i galerijama, upijajući umetnost velikih majstora. Čak i kada je ostao bez novca, nastavio je da pešači gradom kako bi video Pikasa i druge umetnike kojima se divio. Ta glad za umetnošću pratila ga je do kraja života.
Njegova kuća u Pljakinoj ulici bila je otvoreni atelje, mesto razgovora umetnika i ljudi duha. Bez televizora, uz tihu muziku i knjige, stvarao je slike i poeziju, verujući da svako delo mora imati skrivenu poruku.
Težak udarac doživeo je 2017. godine kada je požar uništio veliki deo njegovih slika i biblioteke. Ipak, ni tada nije izgubio veru ni spokojstvo. Ostao je dosledan sebi – tih, blag i dostojanstven.
Milan Đokić nije bio samo slikar. Bio je čuvar pamćenja jednog naroda i čovek koji je razumeo da umetnost bez duhovnosti brzo postaje prazna forma. U vremenu buke i prolaznih vrednosti, ostavio je primer kako se tišinom, radom i verom može trajati mnogo duže od jednog života.
Piše: Stefan Stojanović
