Od Srbije je nekada slavna Čučuk Stana dobila samo dopis da se ne smatra zakonitom udovicom vojvode Veljka Petrovića te da nema prava na penziju, a 1844. pogodila ju je nova nesreća. Stradao joj je mlađi sin Aleksandar.
Na njegovom odru, u oslobođenoj Grčkoj, ona je izlila sav bol svoje duše: „Sine, rastajući se s majkom, trebalo bi da ocu poneseš neki darak. Ali majka u svojoj sirotinji nema ništa da ti da, nego ti daje ono što je dosad bilo njeno najveće blago.
Evo ti pramen kose oca tvojega, koji je izabrao sebi grob u vazduhu, a meni ovo poslao da mu kadgod podignem grob u slobodnoj Grčkoj. Vrati, sine, ocu svome ovaj pramen i kaži mu kako su nezahvalni Grci onima koji su im izvojevali slobodu, kaži mu da kapetan Jorgać još nema svoga groba u slobodnoj Grčkoj!“.
Čučuk Stana je umrla 1849. u Atini. Imala je oko 55 godina. Mnogo vremena je prošlo dok beogradske „Male stare novine“ nisu objavile prvo priznanje hrabroj ratnici za srpsku slobodu:
„Zna se za grobove njenih sinova jer su obeleženi krstovima i pločama, a dok joj je kćerka živela, znalo se i za Stanin grob, jer je kćerka svake godine obnavljala grobove svoje braće i majke, ali, kako je kćerka umrla, zarastao je grob Čučuk Stane, koji se nalazi pokraj grobova njenih sinova, pa na njemu nema ni obeležja, i prešao je u zaboravnost, jer Stana nema ovde nikoga od roda, a o njenu patriotizmu i požrtvovanju malo se ovde vodilo računa dok je ona živela.“
