Kroz Srbiju su prošle stotine hiljada izbeglica na svom putu ka Zapadnoj Evropi. Ipak, neki su ostali jer su ovde našli mir, bezbednost, slobodu i ljude koji su ih prihvatili kao sebi ravne.
Mahdi Hamudi Hurarabi iz Irana od imovine doneo je samo svoju hrabrost. Njegovi roditelji, brat i sestra nastavili su u Nemačku, a ovaj momak od 18 godina, koji odiše dostojanstvom svom svojom korpulentnom figurom, rešio je da ostane jer je Srbiju zavoleo svim srcem.
U Iranu se rodio, a Srbiju je izabrao za otadžbinu.
– Ovde, u Srbiji, našao sam slobodu. Ljudi su otvoreni i prihvatili su me. Svi znaju da je iranska kultura drevna i znatiželjni su da saznaju više o njoj. Roditelji nisu bili protiv kada sam im saopštio svoju odluku da ostanem. Redovno se čujem s porodicom u Nemačkoj i oni se ne boje za mene – kaže Mahdi na odličnom srpskom.
On kaže da se u Centru za azil u Krnjači izbeglice slabo druže, ali da je stekao mnogo prijatelja u školi. S njima izlazi, ali ne voli da posećuje noćne klubove, „jer to nije za njega“. Ne razmišlja o devojkama pošto se usredsredio na svoje životne planove.
Hoću sam da zarađujem
U srednjoj školi uči mašinstvo i programiranje i namerava da studira. Zadovoljan je uslovima, smeštajem i hranom u kampu u Krnjači, a dodaje da mu škola pomaže oko udžbenika. Ali Mahdi ne sedi skrštenih ruku i već nastoji da nešto i sam zaradi marketingom na društvenim mrežama. Kaže da je tek početnik i nada se da će s vremenom uspeti, jer nema nazad. U Iranu nema više nikog svog i taj deo života je za njega završen.
Kod izbeglica iz Afrike prisutan je veliki strah. Oni se boje i da kažu svoje ime, a kamoli da se fotografišu. Liz je lekar opšte prakse i u Burundiju je izgubila sve osim, srećom, muža i troje male dece. Pre pet meseci pošla je u neizvesnost i zaustavila se u Srbiji. Nada se da će joj se porodica pridružiti.
– Srbija mi je dala bezbednost. Ne želim dalje, zašto da rizikujem da izgubim ono što sam tražila. A najvažnije mi je što su ovde svi prijateljski raspoloženi. Volim ove ljude – kaže Liz.
Ona vredno uči srpski, spremna je i da se profesionalno usavršava i oduži radom zemlji koja je prihvatila. Zadovoljna je kampom u Krnjači i objašnjava da imaju tri obroka dnevno, a da je njena cimerka nedavno otišla, pa je sada sama u sobi. Skromno naglašava da nije očekivala, ni zahtevala luksuz.
Samo i deca da mi dođu
Jedino što Liz muči su neizvesnost i što je odvojena od porodice. S majčinskom ljubavlju pokazuje fotografiju s decom i mužem, koji je donekle zaštićen jer radi u UN. Uzalud se Liz trudi da sakrije tugu osmehom.
– Kada se čujemo preko Vocapa deci govorim da radim ovde. Šta mogu drugo. Kako detetu od pet godina da kažem da vlada hoće da mu ubije majku – priča Liz, a kao da pitanje postavlja sama sebi.
U Srbiji je već dve godine žena iz DNR Kongo. Prvi muž je nestao u vihoru nekog od tamošnjih sukoba, pa je u kamp u Krnjači stigla s dečakom kojem je već osam godina. S novim mužem dobila je sina, simpatičnog mališana s kovrdžavom kosom od četiri meseca koji se rodio u Srbiji. Glava porodice se zaposlio, dobijaju i pomoć, pa su izašli iz kampa i iznajmili mali stan. Ova žena je završila književnost, govori francuski i uči srpski. Želi da ostane, ali nije sigurna da će tako biti.
Golman za medalju
Osmogodišnji sin žene iz DNR Kongo ide u školu. Srpski pomalo razume, a još teže govori. Ipak, hvali se da mu učenje ide dobro, ne obazirući se na majčino negodovanje. Makar matematiku zna jer su brojevi isti u svim zemljama. Kaže da mu drugovi ne pomažu u učenju, ali da su dobri i da zajedno igraju fudbal.
– Ja sam dobar golman, mada ne odbranim baš sve – kaže nam s dečjom radošću.
Ognjen neće kući
Juliji Malahovoj, njenoj ćerki Anastasiji i mužu u Srbiji je lepo, ali jedva čekaju da se završi rat i da se vrate u Ukrajinu. Jedino Julijin osmogodišnji sin Ognjen želi da ostane, pa makar do januara.
– Ognjen odlično zna srpski, pohađa ovde školu i ima sve petice, mada prati i onlajn nastavu iz Ukrajine. Kada je čuo da ćemo se vratiti, rekao je da sačekamo makar do januara, jer mu je tada rođendan i želi da ga proslavi u Srbiji – kaže Julija.
Njen muž je bio fudbalski trener u nekoliko ukrajinskih klubova. U harkovskom Metalistu upoznao je fudbalera iz Srbije Marka Devića, koji je igrao i za Šahtjor, ruski Rubin iz Kazanja, ali i za ukrajinsku reprezentaciju, uključujući Evropsko prvenstvo 2012. godine.
Kada je izbio rat Dević je prijatelju i njegovoj porodici ponudio smeštaj i oni su prihvatili. Fudbalski trener iz Ukrajine u Beogradu je našao privremeno zanimanje i raznosi pice.
