„Prva ćevabdžinica u starom Beogradu bila je u kafani ‘Rajić'“, piše slavni srpski komediograf i prestonički hroničar Branislav Nušić.
„Danas je to lepo nazidana dvospratna zgrada, ranije je bila stara kućerina takođe na dva sprata.
Na donjem je, kao i sada, bila kafana sa vrlo velikom tablom na kojoj je, dosta dobro, bio naslikan Tanasko Rajić na topu. Ne mogu pouzdano da tvrdim, ali čini mi se da je ta firma bila rad jednog od naših slikara stare generacije.
Kafana Rajić znana je i po tome što su se tu prvi put počeli kultivisati ćevapčići. Biće tako šezdesetih godina, oni su prvi put stigli iz Leskovca u Beograd i odmah se odomaćili tu, u kafani Rajić.
Kako je pijačna publika bila pouzdan njihov potrošač, ubrzo se ta industrija ćevapčića razmnožila, te se oko kafane Rajić pootvarao čitav niz malih ćevabdžinica koje i danas, samo kao nešto renovirane, postoje. Od svih je najznamenitija ona Živka ćevabdžije, koja i danas postoji u suterenu zgrade u kojoj je hotel Makedonija. Živko je svoje ćevapčiće toliko renomirao i taj posao toliko razvio da je od ćevapčića nazidao crkvu u svome rodnome kraju, Leskovcu, naravno.
Pamtilo se to i pripovedalo u starom Beogradu, pa se vremenom zaboravilo. Tako je iščilelo i prezime glasovitog majstora ćevapčića, i ime sela u njegovom rodnom kraju, te je do danas ostao nepoznat onaj jedini spomenik nastao kao zadužbina sazidana novcem zarađenim od ćevapčića.
Braća po hrani
U onovremenom zanosu jugoslovenstvom, kojim je i Branislav Nušić bio ponesen, ostao je njegov nadahnuti zapis koji se danas računa u neke od najboljih priloga istorijatu ćevapa: „Tako su ćevapčići, pre nego politika, pre no književnost i umetnost, pre i sve ostale pojave, ujedinili tri plemena jednoga naroda. I kao što, ulazeći u Mađarsku, vi kroz nozdrve osećate da ste ušli u zemlju gulaša, ulazeći u Italiju, vi tako isto morate zapaziti da ste ušli u zemlju makarona, u Rumuniju – u zemlju krastavaca i paprike, tako isto, ulazeći u Jugoslaviju, vi po mirisu ćevapčića možete osetiti da ste ušli u kuću gde žive tri rođena brata.“
Ostavljajući beleške za istoriju srpskih ćevapčića, pisac i boem Branislav Nušić je zabeležio i to kako su prvu Jugoslaviju, od Vardara do Triglava, ujedinili, pre nego politika i umetnost – ćevapčići. U čitavoj tadašnjoj kraljevini, koju je naš najveći komediograf prokrstario, malo kao konzul, a više zahvaljujući svojim pozorišnim komadima, kaže da nije ni bilo čestitog mezetluka pre nego što su nova srpska braća oberučke prihvatila ćevapčiće.
Zapazivši sve to, Nušić je pisao: „Gore od Maribora, gde je nekad bilo meze samo mala crvena rotkvica, pa sve do Đevđelije, gde je carovala kao meze pastrma od kozetine, i otud od Jadrana, gde su gospodarile kao meze maslinke i sušene sarage, pa sve do timočkih strana, gde se kačkavalj mezio uz svako piće, zagospodarili su danas ćevapčići i postali narodno meze podjednako drago svima Srbima, Hrvatima i Slovencima.“
