Dok Evropa uveliko živi i posluje po ekološkom imperativu „baci gde treba“, Srbija i dalje tvrdoglavo istrajava na pogubnoj praksi „baci gde stigneš, samo da se sklonimo s očiju“. Ovakav nemaran odnos prema otpadu, koji ozbiljno kaska za evropskim standardima, neizbežno se vraća kao bumerang, devastirajući životnu sredinu i direktno ugrožavajući zdravlje nacije.
Razmere ovog ekološkog sunovrata najbolje ilustruje podatak da je tokom 2023. godine, od ukupno 12 miliona tona otpada koji su generisali privreda i domaćinstva, apsolutna većina završila bačena u prirodu ili na divlje deponije, umesto u postrojenja za preradu.
Flota smeća koju sami gradimo
Iako industrija nosi svoj deo odgovornosti, građani su veliki generatori problema. Prema preciznim podacima Agencije za zaštitu životne sredine, srpska domaćinstva su samo u prošloj godini odbacila oko 3,2 miliona tona otpada. Poražavajuća je činjenica da je od te ogromne količine reciklirano svega 15,5 odsto, dok je sav ostatak trajno deponovan u našem okruženju.
Statistika na ličnom nivou je još alarmantnija: procenjuje se da prosečan stanovnik Srbije svakog dana proizvede između 1,2 i 1,5 kilograma smeća. To znači da nedeljno stvorimo više od 10 kilograma, dok na godišnjem nivou svako od nas iza sebe ostavi čitavih pola tone otpada.
Kada se te brojke saberu na nacionalnom nivou, dolazimo do pomenutih 3,2 miliona tona komunalnog otpada. Kako bismo vizuelno predočili ovu apstraktnu količinu, zamislite na trenutak čuveni prekookeanski brod „Titanik“. Količina smeća koju građani Srbije bace za samo godinu dana odgovara težini flote od čak 60 „Titanika“.
Ta ogromna masa neuređenog otpada svake godine „potone“ u našu zemlju, trujući vodu, vazduh i zemlju..
Zemlja divljih deponija i propuštenih šansi
Brisel u svojim izveštajima konstantno upozorava Srbiju na neadekvatno upravljanje otpadom i nerazvijenu kulturu sortiranja. Građani često nisu ni svesni kakve se „kontaminirane bombe“ kriju u kesama koje bacaju. Posledica toga je nicanje smetlišta na svakom koraku a procene govore da u Srbiji postoji oko 3.000 divljih deponija.
Pored divljih, Srbija ima sistemski problem i sa onim što bi trebalo da budu zvanična mesta za odlaganje. Postoji više od 130 nesanitarnih deponija, tačnije, Agencija za zaštitu životne sredine beleži 138 lokacija na kojima su lokalne samouprave formirale smetlišta za svoja komunalna preduzeća. Ta mesta nemaju nikakve mehanizme za sprečavanje širenja zagađenja, za razliku od sanitarnih deponija.
Koren ovog problema leži u višedecenijskom nemaru i nepoštovanju strategija. Strategija upravljanja otpadom za period od 2010. do 2019. godine predviđala je izgradnju 27 regionalnih sanitarnih deponija. Epilog? Izgrađeno je samo 11. Ministarstvo ekologije u svojim izveštajima krivicu prebacuje na lokalne samouprave koje su, umesto poštovanja zakonskih procedura i gradnje sanitarnih objekata, linijom manjeg otpora samo određivale lokacije za nesanitarna smetlišta.
Cena nemara
Ovakva praksa dovela je do toga da čak 80 odsto komunalnog otpada završava na smetlištima i divljim deponijama, a samo 20 odsto na sertifikovanim sanitarnim lokacijama. Izveštaj o stanju životne sredine za 2020. godinu identifikovao je 213 kontaminiranih ili potencijalno kontaminiranih lokacija sa opasnim materijama koje predstavljaju rizik po zdravlje. Od tog broja, čak 153 lokacije direktno su povezane sa lošim upravljanjem otpadom.
„Lečenje“ ovakvog stanja je izuzetno skupo. Prema Programu za upravljanje otpadom (2022–2031), za investicije u ovoj oblasti neophodno je izdvojiti više od 866 miliona evra.
Najveći deo novca moraće da obezbedi državni budžet, uz pomoć privatnog sektora i evropskih fondova. Evropska unija je spremna da pomogne sa 111 miliona evra kako bi se sanirali propusti i realizovali zadaci koji nisu ispunjeni u prethodnoj deceniji.
Stručnjaci su jasni: potrebne su hitne mere. Fiskalni savet je još 2019. godine alarmirao javnost, navodeći da izdvajanja za zaštitu životne sredine moraju porasti sa tadašnjih 0,8 odsto BDP-a na 1,2 do 1,4 odsto. Njihov tadašnji izveštaj precizno opisuje dubinu krize:
– Istražujući stanje u zaštiti životne sredine Fiskalni savet je došao do veoma zabrinjavajućih podataka. Zapravo,ni u jednom istraživanju koje smo sproveli do sada nismo uočili toliko poražavajuće zaostajanje Srbije kao u ovoj oblasti, ne samo u odnosu na razvijene zemlje EU, već i u odnosu na uporedive zemlje Centralne i Istočne Evrope (CIE). Voda za piće u Srbiji znatno je lošijeg kvaliteta od uporedivih zemalja, skoro da nema deponija otpada koje zadovoljavaju sanitarne standarde – iz njih se izlivaju opasne materije u vodotokove i izvorišta vode, a na tim deponijama učestali su požari s veoma opasnim isparenjima. Takođe, praktično sva otpadna vode iz kanalizacije izlivaju se u vodotokove bez ikakvog prečišćavanja, čak i u najvećim gradovima (Beograd, Novi Sad), što je u EU nedopustivo – navodi Fiskalni savet.
Svetlo na kraju tunela?
Vlada Srbije svesna je da je dosledna primena Direktive o deponijama i usklađivanje sa evropskim standardima neminovnost. Rešenje se traži kroz novu analizu sistema i popunjavanje infrastrukturnih rupa, pre svega izgradnjom nedostajućih sanitarnih deponija.
Jedan od ključnih koraka je projekat „Program čvrstog otpada u Srbiji“, koji finansiraju Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD) i Francuska razvojna agencija (AFD). Cilj je izgradnja novih regionalnih centara za deponovanje.
O značaju ovog poduhvata, Sanja Knežević Mitrović, menadžerka za regulatornu reformu u NALED-u, koji pruža tehničku podršku Ministarstvu zaštite životne sredine, kaže:
– Vrednost ovog projekta iznosi 150 miliona evra, a NALED će pružati tehničku podršku Ministarstvu za zaštitu životne sredine koje je zaduženo za sprovođenje projekta. Obuhvatiće 41 jedinicu lokalne samouprave u Srbiji, a značaj koji će imati na povećanje stepena zaštite životne sredine u našoj zemlji biće je nesumnjiv – navodi Sanja Knežević Mitrović.
Ostaje da se vidi hoće li ovoga puta investicije i planovi biti brži od rasta planine smeća koju svakodnevno uvećavamo.
