Na ispraćaju kafane Dardaneli u istoriju 1901. godine prisustvovao je ceo boemski Beograd. Od čuvenih glumaca Narodnog pozorišta koje se nalazilo u komšiluku stare kafane okupili su su se svi: Milorad Gavrilović, Čiča Ilija Stanojević, Milorad Petrović, Kosta Delini, Aleksandar Milojević-Leca, kasniji upravnik niškog pozorišta „Sinđelić“…
Kako svedoči Branislav Nušić, koji je u to vreme bio upravnik niškog pozorišta „Sinđelić“, među tim „stubovima dardanelskim“ našao se glumac i duhoviti boem Čeda Kundović, dok je Steva Petrović Ruta bio tako reći prikovan za stolicu kod Dardanela i uvek u društvu književnika i glumaca.
„Steva Ruta je otpočeo karijeru kao glumac beogradskog Narodnog pozorišta i to sa dosta izgleda na lepu budućnost. Docnije ga je vojska otrgla od pozornice, a kad je vojsku odslužio, nije joj se ni vraćao, već je otišao u činovnike, iako je ceo život proveo tu oko pozorišta i sa ljudima iz pozorišta, a da odoli želji, javljao se koji put i na pozornici. On je bio u svoje doba najbolji interpretator Sremčevoga ‘Neko’ u ‘Ivkovoj slavi’, te je u toj roli vrlo često gostovao na beogradskoj pozornici, pa ga je i sam Sremac vrlo rado gledao u toj roli.
Otuda valjda i fama da je Steva Ruta bio model Sremčev kad je pisao ‘Ivkovu slavu’. Sremčev model je bio glumac Rajčević, a Steva Ruta, koji je dobro poznavao Rajčevića, uneo je u rolu sve njegove manire, te otuda fama da je Ruta original“.
Steva Ruta je nadživeo svoju omiljenu kafanu baveći se uspešno i žurnalistikom, a odnegovao je i uspešnu decu: jedan sin je postao profesor, drugi vicekonzul, a kćer je bila darovita glumica. U biranom dardanelskom društvu našao se i Mika Risantijević, glumac i šef statista u Narodnom pozorištu, i Nušić ga je ovako opisao:
„Risantijević je bio ogromna ljudeskara sa dvema osobinama: nikad nije mogao da izgovori stranu reč i nikad nije uspeo da savlada srpski jezik. To mu ipak nije smetalo da u mlađim godinama igra u putujućim trupama i znatnije role. Tako, naprimer, on bi u ulozi Hajduk Veljka u palankama izazivao ogromno oduševljenje, kad bi onakav gorostas počeo po pozornici vijati grešne statiste (Turke) te se ovi valjali po pozornici kao lubenice. Na beogradskoj pozornici najznačajnije su mu role bile dželata i igrao ih je vrlo uspešno, jer u tim rolama obično nema šta da se govori. Inače je bio šef statista: on ih je nabavljao, on dresirao, on maskirao i oblačio, on i isplaćivao. Štab mu je za tu organizaciju bio kod Dardanela“, opisuje Branislav Nušić.
Ljubavnik Bidža
Jedan od dardanelskih stubova bio je i Mita Bidža. „Glumac koji kroz dugu svoju karijeru, mada je dopro do vrlo značajnih rola, mada je igrao čak i ljubavnike, nije mogao nikako da se oprosti svoga nadimka Bidža, koji je tako neumetnički, tako neestetski da mu je bio pravi teret u umetničkoj karijeri“, tumači Branislav Nušić.
