Radni vek je Jovan Đorđević, Sremčev ujak, počeo u Srpskoj gimnaziji u Novom Sadu, gde je postao sekretar Matice srpske, pa urednik njenog Letopisa. Potom je bio direktor gimnazija u Šapcu i Beogradu, i, konačno, dobio je katedru istorije na Velikoj školi u Beogradu, današnjem Univerzitetu.
Zapamćen je i kao jedan od osnivača i upravnik Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu i Narodnog pozorišta u Beogradu, a proslavio se kada je napisao srpsku himnu „Bože, pravde“. Taj piščev ujak je bio ćutljiv i zakopčan čovek.
Odlučio je da ostane neženja i više se družio sa knjigama nego sa ljudima. Važio je za velikog Srbina, ali bez tada popularnog busanja u rodoljubive grudi. Takav tip u srpskoj kulturi se često susretao među učenim Srbima prečanima.
Odrastajući pored njega, mladi Stevan Sremac je rano počeo da pokazuje povučenost, gotovo žensku. Nasuprot svojim vršnjacima, on je bežao od velikog društva. Mrzeo je ono što se zove lepo vaspitanje i tražio je skrovite gostionice gde će se provesti sa nekoliko drugara. Družio se samo sa ljudima kojima je obraćanje na „ti“ bilo jače od „Vi“.
U književnost je Stevan Sremac ušao kasno. Tek u 33. godini je počeo da objavljuje članke u srpskim prekodrinskim novinama „Bosanska vila“. To su bile romantizovane priče iz nacionalne istorije o srednjovekovnim vladarima i junacima poput velikog župana Časlava, kneza Lazara, Miloša Obilića.
Ta dela, u ono vreme omiljena, danas se više ne čitaju, ali je Sremac bio ubeđen da će na njima slavu zaraditi. Nije ni čudno ako se zna da ga je prošlost svog naroda dotle zanimala da je vrlo brzo i uspešno završio filološko-istorijski smer na Velikoj školi.
Postavljen je za predavača u Nišu, pa premešten u Pirot, gde je katedru jedno vreme zamenio puškom, učestvujući u srpsko-turskim ratovima od 1876. kao dobrovoljac.
Pogrešna procena
Sremčeva najbolja dela su romani „Ivkova slava“, za čije je dramsko izvođenje muziku napisao Stevan Mokranjac, pa „Pop Ćira i pop Spira“, „Zona Zamfirova“, pripovetke „Vukadin“, „Kir Geras“.
Ali, on je mnogo više držao do svojih „istorijskih pisanija“, romansiranih priča koje su danas potpuno zaboravljene: „Veliki župan Časlav“, „Vladimir Dukljanin“, „Vojislav Travunjanin“, „Veliki župan Vlastimir“, „Veliki župan Mutimir“, „Rastko“, „Kralj Dragutin“, „Smrt cara Lazara“, „Zaboravljeni Obilići“.
Sremac je bio potkovan srpskom istorijom, ali je u njegovim delima bilo više poezije nego proznog majstorstva, i u tome je bio uzor književniku Dušanu Baraninu, koji se proslavio romansiranim biografijama i istorijskim događajima.
