U nekadašnjoj Srbiji na naročitoj ceni bile su jednostavne igre koje nisu tražile mnogo prostora, ali su zahtevale dosta pažnje. Mogla su da ih igraju i deca, a pravu veštinu bi pokazali odrasli momci, ili devojke, ako bi i njima neka igra bila dozvoljena. Tako je među oba pola bila omiljeno „macanje“, koje se zadržalo i danas, pod imenom „crvene rukavice“.
– Igrači brojalicom odrede ko će prvi staviti otvorenu šaku na neku dasku, sto ili stolicu. Drugi igrač se trudi da ga udari pesnicom po šaci, s tim što njegov protivnik ima pravo i da se izmakne. Zato je igraču koji udara dozvoljeno da pre toga polako šašolji ruku protivniku, i govori: „Maco, maco, što si mi pojela kajmak?“
– Pri tome gleda da ga na razne načine zavara, ne bi li mu odvukao pažnju. Na primer, da se samo pretvara da će ga u taj mah udariti, ali protivnika ne sme da dodirne. Krug traje sve dok udarač ima uspeha, a glavnu ulogu u macanju ima napregnuta pažnja da se vrdne od udarca. Dešavalo se, međutim, kada su u igri učestvovali stariji momci ili odrasli muškarci da se ide i do grube osvete.
– U igri štapića nije bilo tuče, ali je bilo dosta živosti, naročito ako bi je momci igrali na prelu, među devojkama. Za igru se spreme tri podeblje oblice, dugačke oko 15 cm i lepo zarubljene na oba kraja. Igrači se razbroje brojalicom da bi videli ko će prvi leći na pod, gde se ispruži koliko je dug, pružajući pritom ruke iznad glave, koliko god može.
– Drugi igrač obeleži dokle je tako opruženi dohvatio rukama i nogama, pa posadi jedan štapić u pod – tada su podovi bili uglavnom od nabijene zemlje ili mekog drveta – onde gde je ovaj rukama dohvatio. Takođe obeleži i dokle su se igraču pružale noge, i to je belega. Sada prvi igrač ustane i stane na belegu, uzme preostala dva štapića, pa saginjući se, i podupirući se njima nastoji da makar jednim štapićem u ruci obori onaj pobodeni. Ako bi u ovom poslu pao na ruke i dodirnuo zemlju, onda bi bio isteran iz igre, a odmah za njim bi stupao drugi igrač, i tako redom, sve dok jedan ne pobedi.
