Izjave Ramuša Haradinaja da se Kosovu ne može nametnuti „Dodik republika“ i lidera SDA BiH Bakira Izetbegovića da se „budući status Kosova ne može vezivati za status Republike Srpske“ poznata je priča pokrenuta pitanjem Kosova i Metohije o krojenju novih granica na Balkanu i stvaraju etnički čistih država.
– Uz već poznati stav Prištine o celovitosti Kosova, kod Izetbegovića je jasan strah od budućnosti BiH, a imajući u vidu da je ta država, gledajući s distancom od Dejtona kako funkcioniše, neuspešna tvorevina – pojasnio je Milivojević za „Vesti“.
Da li je ta tema aktuelizovana zbog teze o razgraničenju?
– Aktuelna je, jer Srbija praktično drži sever Kosova i uslov Beograda da se uopšte razgovara o nekom kompromisu podrazumeva da se zaštite srpski interesi, između ostalog i tako, da severni deo Kosova ne može ni na koji način da se uključi u nekakvu kosovsku državu.
Zašto se ovim pitanjem bave i Skoplje i Podgorica?
– Kod Severne Makedonije i Crne Gore postoji strah od velike Albanije, iako one ništa ne čine da daju do znanja kako praktično to već imamo kao pojavu, ali i realizaciju ovog projekta. Razumem Severnu Makedoniju, imajući u vidu da je vladajuća koalicija napravljena s albanskim partijama i da ključ njenog političkog opstanka drže Albanci. Skoplje je uz Prištinu i zato što je opredeljeno za evroatlantske integracije, a inače je proizvod nastojanja da se neke stvari na Balkanu reše u funkciji zapadnih strateških interesa.
Može li se reći da je makedonsko pitanje rešeno promenom imena?
– Na početku godine su tri teme bile aktuelne, Makedonija, BiH i srpsko-albanski odnosi. Severna Makedonija je zahvaljujući političkim promenama, ustoličenju nove vlade, referendumu i rešenju oko njenog imena, završena priča i njen ulazak u NATO je nesporan. Otuda je i politika te vlade na zapadnim i NATO pozicijama i iz toga, kao što sam rekao, proizilazi podrška Prištini.
Planira li se nešto slično sa Srbijom i BiH?
– Srbija je odavno viđena za ulazak u tu zapadnu sferu interesa, ali se čvrsto drži nezavisne i vojno neutralne politike. Ipak, ambicije Zapadnog vojnog saveza nisu prestale i njihov interes je i dalje da se ceo ovaj prostor uklopi u tu sferu interesa. Kada je reč o BiH, namera je da se država centralizuje i da se suzbije sve što smeta Zapadu, a to je Republika Srpska i njen odlučan stav da se Dejtonski sporazum do kraja poštuje.
Ima li i Rusija planove i kako tumačite njen poklon Srbiji u vojnom naoružanju?
– Živimo u mulltipolarnom svetu gde trougao Peking, Moskva i Vašington diktira tempo i sadržaj međunarodnih odnosa. U tom kontekstu je uticaj Moskve na ovim prostorima prirodan, a sada vidimo i Kine. Mora se računati da se Rusija neće odreći svog uticaja, ali ni Srbija neće menjati odnos prema Rusiji, jer je njeno pravo da ima prijateljske odnose sa Moskvom i Pekingom, bez obzira na to šta o tome misli Vašington i šta za Zapadnu alijansu to može da znači u nekom geostrateškom smislu. Vojna saradnja Srbije sa Rusijom nije ništa novo, a što se poklona tiče, dobijali smo i američke hamere. Stav NATO, s kojim Srbija takođe sarađuje, da oni nemaju primedbe na ovakvu vrstu saradnje kao dela srpsko-ruskih odnosa je na mestu. Time što vojnu neutralnost Srbije ne dovodi u pitanje, NATO je na pravilnoj poziciji, jer ne dovodi u pitanje svoje odnose i uticaj na našim prostorima.
Hoće li Zapad inicirati nastavak dijaloga Beograda i Prištine?
– Nastavak dijaloga ne zavisi od Srbije čiji je stav jasan, više nego konstruktivan i s jednim zahtevom, da se ukinu takse na srpsku robu. Zalaganja Zapada za nastavak pregovora su verbalna i bez sankcija Prištini, iako imaju mehanizme da deluju na predstavnike kosovskih Albanaca. Njihovo nereagovanje liči na prećutnu podršku politici Prištine, pre svega Ramuša Haradinaja koji ne dozvoljava nastavak dijaloga. To je jedna vrsta pritiska na Beograd da prizna „realnost“, odnosno da se Srbija istera na čistac oko priznanja Kosova, a u tim uslovima je teško očekivati dijalog.
Šta će postići ministar spoljnih poslova Ivica Dačić diplomatskom akcijom ubeđivanja nekih zemalja da povuku priznanje Kosova?
– Već je postigao činjenicom da je 14 država promenilo stav, bilo da su povukle priznanje ili na drugi način dale do znanja da priznanje više ne uvažavaju. Njegova akcija je važna, jer Srbija daje do znanja da ne odustaje od KiM, u svom sastavu i da kosovska nezavisnost nije završena stvar. Promena stava nekih zemalja šalje i poruku da su se promenile međunarodne okolnosti, ali i da argumenti Srbije i njena politika o KiM nailazi na razumevanje i daje rezultat. To nam ukazuje i da je kada je 2008. došlo do priznanja nezavisnosti, bilo pritisaka, ali i kampanje za priznanje kako bi se stvorio utisak da je ta priča završena stvar.
Od kakve pomoći Srbiji može da bude promena stava tih država?
– Svaki glas punopravnih članica UN je bitan jer je svaka od tih zemalja ravnopravna sa bilo kojom velikom silom na međunarodnom planu i u ovoj svetskoj organizaciji. Važno je što pitanje KiM ne može da se reši bez učešća UN, a kada je reč o članstvu Kosova u UN to je u nadležnosti Saveta bezbednosti, kao i Rezolucija 1244. Ako govorimo o Generalnoj skupštini gde bi mogao da se napravi proboj po modelu Palestine koja je dobila status posmatrača, te zemlje su nam dragocene, jer se taj status obezbeđuje glasanjem više od polovine članica. Ako nema te kritične mase, jasno je da Kosovo i sponzori njegove nezavisnosti ne mogu ništa da urade. Glasovi tih država, bez obzira na veličinu i uticaj su, kao što smo videli, važni i kod glasanja za prijem u Unesko i Interpol.
Vera u Dačića
– Verujem ministru inostranih poslova Ivici Dačiću kada najavljuje da će povlačenja priznanja nezavisnosti Kosova biti još. Važno je reći da to sve skupa stvara novu atmosferu i politički ambijent gde argumenti Srbije i odbrana KiM proizvode ozbiljan politički i strateški rezultat.
Profesor i pregovarač
– Zoran Milivojević, doktor pravnih i političkih nauka, rođen je 1949. u Beogradu. Profesionalnu karijeru je započeo 1975. u Ministarstvu odbrane SFRJ, a od 1978. do 2014. bio karijerni diplomata u MSP Jugoslavije i Srbije i na značajnim i najvišim dužnostima u zemlji i u inostranstvu.
– Službovao je u Belgiji, SAD, Francuskoj, Hrvatskoj. Bio je član pregovaračkih timova SRJ sa, između ostalog, MMF, Pariskim klubom poverilaca i EU, kao i član više vladinih radnih grupa i državnih delegacija u zemlji i inostranstvu.
– Stalni je predavač na Diplomatskoj akademiji MSP, potpredsednik društva Srpsko-francuskog prijateljstva, član Foruma za međunarodne odnose EP u Srbiji i UO Foruma za etničke odnose i naučni saradnik Cetra za strateške alternative.
