Radovan Pajić zna često u priči da kaže da “oni koji nisu prekoračili granicu svoje države su najsrećniji“. Put je ovog osamdesetogodišnjaka vodio iz Doboja, gde je rođen, preko Hrvatske, do Srbije, da bi se 1971. godine obreo u Australiji.
– Dolaskom u Australiju smo nastavili relativno normalan život. Odmah smo se zaposlili, pronašli stan, živeli svoj život, hrana, piće, familijarno, sve kao da smo ostali u nekadašnjoj Jugoslaviji. Sa nešto većom finansijskom mogućnošću da pružimo sebi i našoj deci bolji život. Međutim, oni koji su radili u Nemačkoj, Austriji ili drugoj evropskoj državi su mnogo teško proživeli. Bili su razapeti između posla u Evropi i života u nekoj od republika Jugoslavije – priča Radovan, šta ga je podstaklo da piše svoju treću knjigu “Život, respekt i humanost“.
Rade, nadimak po kome ga mnogi u srpskoj zajednici u Melburnu poznaju, većinom stariji sugrađani, penzioneri, izuzetno je poznat po svojoj humanosti. Više od deset godina Rade je volonter i posećuje penzionere u domovima za stara lica i druži se sa njima.
– Desilo se da me je jedan od sinova, nekada učenik Srpske dopunske škole koju sam otvorio 1982, zamolio da posetim njegovog oca, koji je usamljen i da mu pravim društvo. Čovek je bio musliman, ali kako smo se poznavali od ranije, iz perioda Jugoslavije, pri tome je i on iz Bosne, lako smo stupili u kontakt i razgovor o našim životima u nekadašnjoj domovini – opisuje sagovornik “Vesti“ svoj početak humanitarnog rada.
Rade ima samo njemu znan dar da pristupi različitim ljudima. Već godina druži se i razgovarao ne samo sa nekadašnjim stanovnicima Jugoslavije, nego i sa Italijanima, Grcima, Australijancima, Englezima, pa i Afrikancima.
– Kad naiđeš na ljude koji su imali komplikovan život, i nađeš načina da ih toga oslobodiš, onda se i ti osećaš da si nešto postigao – priča nam Rade.
Nikada nikoga u razgovoru ne kritikuje, čak iako pred sobom ima osobu koja je mnogo grešila i koja ne želi to da prizna. Radetova “tehnika“ je da takvim ljudima ispriča o imaginarnim osobama sa kojima je razgovarao i kako su zajednički doneli rešenja, te kako je to pozitivno uticalo na njihov dalji život.
– Uvek i svakoga moramo da podržimo, da imamo ideju kako da pridobijemo njihovo poverenje kako bi se otvorili. A kada se osoba otvori, onda možeš polako, reč po reč, da je pridobiješ i da ona pristane na saradnju. Više puta mi se dešavao da kasnije naiđem na osobe koje su na početku u razgovoru bile i agresivne, a koje su mi posle rekle koliko sam im pomogao – priča Rade i dodaje da mora da se zahvali bogu koji mu je podario strpljenja i da se nikada ne ljuti.
Družeći se raznim ljudima godinama je sakupljao različite priče, i sve to ga je nagnalo da napiše dve knjige “Raskrsnica životnog puta bez putokaza“ i “Izgubljena humanost“. I dok je prva knjiga njegova autobiografija, u drugoj se više bavio problematikom tinejdžera.
– Ideja mi je bila da nešto prikažem omladini, kako bi ih uputio na ono što ih čeka u budućnosti u životu. Ali, koliko vidim, nigde u svetu ih ne čeka ništa mnogo bolje nego u njihovoj zemlji – setno će naš sagovornik.
Rade je volonter u društvu Srpski socijalni servis i podrška skoro 10 godina.
– Bio sam u crkvenom penzionerskom društvu u Kizbori sedam godina. A onda mi je Milan Pualić, predsednik Srpskog socijalnog servisa, ponudio da pomognem oko vožnje penzionera, kada izlaze, imaju piknike. Imamo mali autobus od 12 sedišta i ja ih pokupim i svakog vratim do vrata. Malo je korona poremetila naš raspored godišnjih i nedeljnih izlazaka. Pa, i nama je bilo onemogućeno da se sastajemo sa porodicama, a kamoli da se druže penzioneri. Društvo je pretežno starije, preko 80 godina, i vrlo se teško kreću. Što se mene tiče, ja još uvek mogu dobro da se služimo i volanom, a i zdravlje me služi, iako sam ušao u 80-tu. Ali opet, hvala bogu, zahvaljujući zdravlju i volji, sve se postigne, i uvek sam aktivan – ističe sagovornik “Vesti“.
Rade nije sam u priče oko pomoći starijim sugrađanima Melburna, srpskog porekla. Tu je i njegova partnerka Tonka Balog, ili kako je zove – Tanja.
Tonka je takođe, volonter kao i Rade u Srpskom socijalnom servisu.
– Penzionisala sam se 1993. godine, i odmah se uključila u volonterski posao. Bilo mi je važno da nešto radim. Rade i ja smo se upoznali dok sam ja bila volonter, i posle upoznavanja ja od toga nisam odustala. Onda se i on uključio u volonterski posao, tako da sada to radimo zajednički – priča nam Tonka.
Danas oboje kažu da su imali sreće što su se upoznali.
– Moja sestričina je poznavala Radeta. O ona meni kaže – “Teta, imam jednog čoveka, Bosanca, jako fini, ima i svoje zube kao i ti, i takav je poput tebe…Hoćeš da te upoznam s njim?“. Nedelju dana sam nosila njegov broj telefona i razmišljala da li da mu se javim.
Hoću – neću i ja nazovem. A čovek je jako lepo razgovarao sa mnom i tako sam rešila da ga vidim – priča Tonka i dodaje kako je Rade izuzetno dobar čovek.
Prema Tonkinim rečima, Rade ima dušu koja njoj odgovara, a on ističe kako je u Tonki pronašao vernog partnera i prijatelja.
– Kad god započnem neki volonterski posao sakupljanja novca i pomoći u domovini, Tonka je uvek prva sa donacijom – ističe Rade, a Tonka naglašava da je to njen način da motiviše i druge da pomognu.
Sreća u pomoći drugima
– Ogromno zadovoljstvo volonterskog posla je kada razgovorom uspete ljude da vratite u život. Uvek me je činilo zadovoljnom kad mogu da pomognem nekome, posebno onome koji je izgubio kontakt sa spoljnim svetom, da ga vrati u život, da ne izgube potpuno pamćenje – ističe Tonka.
“S godina se bolje razumemo“
Tonka je bila udovica, a Rade razveden kada su se upoznali. Od nekadašnjih prijatelja, danas broje 28 godinu kako su i partneri.
– Našli smo zajednički jezik. Što ne mogu da uradim oko moje ili njegove kuće, on mi pomogne. I o raznim stvarima razmišljamo na sličan način. Zato nam dosta dobro i ide u životu. Jako je dobar – priča veselo Tonka, a Rade dodaje, da što su duže zajedno, to se bolje razumevaju.
