Istorijski podaci kažu da je u vreme i neposredno posle vladavine Jaroslava Mudrog, Kijevska Rusija po površini bila najveća evropska država svog vremena.
Poreklo države i samog imena Kijevska Rusija, do danas je predmet rasprave među istoričarima. Prema zvaničnom izveštaju Povest minulih leta najstarijeg ruskog letopisa, koji je nastao krajem XI i početkom XII veka u Pečerskom manastiru kod Kijeva, osnovao ju je Viking Oleg Vešti, (najverovatnije) brat varjaškog vođe Rjurika koji je 862. stekao kontrolu nad teritorijom Ladoge, i podigao naseobinu Holmgard pored današnjeg Novgoroda.
Oleg Vešti je bio vladar Novgoroda od oko 879. godine. On je 882. zauzeo i Smolensk i Kijev, a ovaj drugi grad je zbog strateškog položaja na reci Dnjepar, pretvorio u prestonicu Kijevske Rusije. Proširujući svoju vlast, Oleg je ujedinio lokalna slovenska i finska plemena, pobedio Hazare i 911. godine sklopio trgovinske sporazume sa Carigradom.
Olegov naslednik, Igor, koji se smatra osnivačem dinastije Rjurikovič koja je davala ruske vladare do 17. veka, bio je manje sposoban od svog strica. Na primer, ugovor koji je sklopio sa Carigradom 945. godine sadržao je uslove koji su bili nepovoljniji od onih iz 911.
U svojim spisima, vizantijski car Konstantin VII Porfirogenit je opisao trgovačke običaje u Kijevskoj Rusiji tog vremena. Tokom zime kijevski kneževi su obilazili susedna plemena kako bi prikupili danak, koji se sastojao od krzna, novca i robova. Kada bi došlo proleće, utovarili bi svoju robu u male čamce i prevozili je niz Dnjepar i to u konvoju kako bi obeshrabrili napade nomadskih stepskih plemena. Njihovo krajnje odredište bio je Konstantinopolj, gde su njihova prava trgovanja bila strogo definisana ugovorom.
Igorov sin Svjatoslav (umesto kog je od 945. do 963. kao regentknjia vladala majka Olga) je bio poslednji od kijevskih knezova koji se pridržavao skandinavskih tradicija. Od kada je vlast preuzeo Vladimir I (980. godine, nakon što je ubio Svjatoslava) loza Rjurikoviča je prešla u hrišćanstvo, a posle toga je pokrštena cela Kijevska Rusija.
Vladimirova vladavina je najavila početak zlatnog doba Kijevske Rusije, ali je sjaj tog doba počivao na nestabilnoj osnovi, jer je veza između države i njenih podanika bila labava.
Jedina karika koja je do tada ujedinjavala pokorena plemena bila je moć kijevskog velikog kneza. Narod je državi plaćao porez, a za sve ostalo su bili gotovo potpuno prepušteni sami sebi i tako su mogli da očuvaju svoje tradicionalne strukture i navike.
Događaj od ogromnog značaja za vreme Vladimirove vladavine bio je njegovo prihvatanje pravoslavne hrišćanske vere 988. godine. Do preobraćanja je došlo nakon saveza sa vizantijskim carem Vasilijem II, koji je u zamenu za vojnu pomoć i prihvatanje hrišćanstva Vladimiru obećao ruku svoje sestre. Nakon potiskivanja tradicionalnih verskih običaja u Kijevu i Novgorodu, počelo je i širenje vizantijskog obreda čitavom zemljom.
Nakon Vladimirove smrti 1015. godine usledio je period neizvesnosti zbog bratoubilačkih borbi. Vladimirov najstariji preživeli sin, Svjatopolk je ubio tri svoja brata i preuzeo vlast u Kijevu. Tada je preživeli brat — Jaroslav, namesnik Novgoroda — uz podršku Novgorodaca i pomoć varjaških (vikinških) najamnika, pobedio Svjatopolka i postao veliki knez Kijeva 1019.
U vreme vladavine Jaroslava Mudrog, Kijev je postao politički i kulturni centar istočne Evrope. Jaroslav je ulepšao svoju prestonicu katedralom Svete Sofije, crkvom građenom u vizantijskom stilu koja se očuvala do danas. Jaroslav je takođe sakupljao knjige i davao ih na prevod. Potpomagao je sveštenstvo i manastire. Osnovao je i prvu školu.
Istorijski podaci kažu da je u vreme i neposredno posle vladavine Jaroslava Mudrog, Kijevska Rusija po površini bila najveća evropska država svog vremena.
U pokušaju da zaustavi porodično krvoproliće u kom je i sam učestvovao kako bi došao na vlast, Jaroslav je uveo edikt o nasleđivanju, ali je smatrao da teritorija Kijevske Rusije u celini pripada porodici.
Njnegov edikt nije imao trajni efekat. Nakon Jaroslavove smrti 1054. godine, njegovi sinovi su nastavili sa međusobnim ratovanjem.
Titula velikog kneza Kijeva izgubila je na značaju, a mongolsko osvajanje u 13. veku okončalo je moć Kijeva.
