Kada su u najmlađem uzrastu, deca s posebnom pažnjom prate majčin glas i izdvajaju ga od svih ostalih. No kako odrastaju, više ih privlače glasovi nepoznatih ljudi. Tako u tinejdžerskom dobu delovi mozga povezani sa nagradom intenzivnije reaguju na nepoznate glasove nego na majčin glas.
Dečji mozak je na poseban način povezan sa majčinim glasom. Međutim, to se nikako ne može reći i za mozak jednog tinejdžera, posebno kada je u „buntovničkoj fazi“, navodi se u studiji objavljenoj u časopisu Journal of Neuroscience.
Tokom odrastanja deca počinju da razvijaju društvene odnose izvan svoje porodice, te njihov mozak treba da se prilagodi svetu odraslih. „Baš kao što je beba vezana za glas majke, tinejdžeri imaju pred sobom drugu kategoriju zvukova i glasova sa kojima treba da se povežu“, kaže Danijel Abrams, neuronaučnik sa Medicinskog fakulteta Univerziteta Stanford.
On i njegove kolege su skenirali mozak dece i mladih uzrasta od sedam do šesnaest godina, i to neposredno nakon što su im omogućili da čuju glasove majki i nepoznatih žena. Da bi se deca i tinejdžeri usredsredili samo na glas, reči su bile bez ikakvog smisla. Dok su ih slušali, aktivirali su se pojedini delovi mozga.
Prethodni eksperimenti Abramsa i njegovih kolega pokazali su da određeni delovi mozga dece uzrasta od sedam do dvanaest godina – posebno oni koji su vezani za otkrivanje nagrada i obraćanje pažnje – snažnije reaguju na majčin glas nego na glas nepoznate žene.
U tinejdžerskom dobu pokazujemo upravo suprotno, kaže Abrams. Isti regioni mozga intenzivnije reaguju na glas koji nije poznat. Čini se da se to tog „prelaska“, tj. preusmerenja pažnje, dolazi između 13. i 14. godine.
Ove oblasti mozga tinejdžera ne prestaju da reaguju na majčin glas, objašnjava Abrams, „ali nepoznati glasovi postaju vredniji pažnje i obećavaju nekakvu nagradu“. Naučnik navodi da upravo tako i treba da bude. Upoznavanje novih ljudi i istraživanje novih odnosa i situacija jeste obeležje mladalačkog doba. „Ono što vidimo u ovom eksperimentu – samo je odraz tog fenomena.“
Glasovi mogu nositi snažne signale. Kada su uznemirene devojčice preko telefona čule glasove svojih majki, hormoni stresa su opali, otkrili su biološki antropolozi Lesli Selcer i njene kolege sa Univerziteta Viskonsin u Medisonu. To nije važilo za pisane poruke.
Trenutni rezultati podržavaju ideju da se mozak menja kako bi odražavao nove potrebe koje dolaze s vremenom i iskustvom, kaže Selcerova. „Kako sazrevamo, naš opstanak sve manje zavisi od majčine podrške, a više od naših odnosa sa vršnjacima.“
Nije još jasno koliko je ova neuronska promena univerzalna. Zaključak bi se mogao menjati u zavisnosti od toga kakav je odnos majke i deteta (uzimajući u obzir različite stilove roditeljstva, ili čak istoriju zanemarivanja ili zlostavljanja), kaže Selcerova.
Iako se i tinejdžeri i roditelji mogu osećati frustrirano zbog promena u komunikaciji, Abrams šalje ohrabrujuću poruku: „Mozak tako funkcioniše, i postoji dobar razlog za to“.
