Verovatno poznajete takvu osobu. Deluje smireno, staloženo, gotovo neprobojno. Retko pokazuje emocije i često ostavlja utisak da je teško shvatiti šta zaista misli ili oseća.
Mnogi takve ljude opisuju kao hladne, distancirane ili nedostupne.
Ali psihološka istraživanja pokazuju da je istina često potpuno drugačija.
Ljudi koje je najteže „pročitati“ neretko su upravo oni koji su u detinjstvu naučili jednu važnu lekciju – pokazivanje emocija može biti opasno.
Ako su suze bile kažnjene, tuga ignorisana, a ranjivost iskorišćena, njihov nervni sistem naučio je da emocije drži pod kontrolom. Ono što spolja izgleda kao hladnoća često je zapravo mehanizam zaštite izgrađen tokom godina iskustva.
Šta zapravo pokazuje psihološko istraživanje o potiskivanju emocija
Psiholog Džejms Gros sa Univerziteta Stanford napravio je važnu razliku između dva načina upravljanja emocijama.
Prvi je potiskivanje izražavanja emocija – kada osoba oseća emociju, ali je svesno ne pokazuje na licu, u glasu ili govoru tela.
Drugi je kognitivna reinterpretacija, kada osoba menja način na koji posmatra situaciju, pa se i emocija sama menja.
Većina ljudi pretpostavlja da zatvorene osobe jednostavno ne osećaju mnogo.
Istraživanja pokazuju suprotno.
Ljudi koji potiskuju emocije i dalje prolaze kroz punu fiziološku reakciju – ubrzan rad srca, porast kortizola i aktivaciju nervnog sistema. Jedina razlika je što spolja gotovo ništa ne odaje šta se dešava.
Njihovo lice ostaje mirno, glas stabilan, a telo kontrolisano.
Ali unutra, emocija je i dalje tu.
Zašto se ovaj obrazac najčešće formira u detinjstvu
Razvojna psihologija već decenijama pokazuje da deca ne počinju spontano da kriju emocije.
Oni to nauče.
Teorija vezivanja, koju su razvili psiholozi Džon Bolbi i Meri Ejnsfort, pokazuje da deca oblikuju svoje emocionalne reakcije prema načinu na koji roditelji odgovaraju na njihove potrebe.
Ako dete pokaže tugu, a dobije kritiku ili ignorisanje, naučiće da tugu sakrije.
Ako pokaže strah, a dobije podsmeh ili kaznu, naučiće da emocije drži pod kontrolom.
Vremenom se razvija obrazac u kome dete počinje da veruje da je emocionalna otvorenost opasna.
Kako izgleda „emocionalna arhitektura“ odraslih koji su naučili da se štite
Psiholozi često opisuju ovu pojavu kao svojevrsnu emocionalnu arhitekturu.
Kao što se zgrada gradi sloj po sloj, tako se i emocionalna zaštita razvija tokom godina iskustava.
Ljudi koji su prošli kroz takvo detinjstvo često pokazuju slične obrasce ponašanja.
Stalno posmatraju okolinu i pažljivo procenjuju šta je bezbedno reći ili pokazati. Naučili su da „čitaju prostoriju“ sa neverovatnom preciznošću, jer je to nekada bilo važno za njihovu sigurnost.
Njihovi odgovori su obično pažljivo izmereni. Na pitanje kako su, često odgovaraju ljubazno i pristojno – ali bez mnogo ličnih detalja.
Okolina ih često opisuje kao jake, stabilne ili „lake za saradnju“.
Ali to je često zato što su naučili da ne pokazuju kada im je teško.
Šta se zapravo dešava u njihovom nervnom sistemu
Teorija polivagalnog nervnog sistema, koju je razvio neuronaučnik Stiven Porges, pomaže da se razume šta se događa u telu.
Naš autonomni nervni sistem funkcioniše kroz nekoliko stanja – sigurnost i povezanost, borba ili bekstvo, i stanje povlačenja.
Kada se osećamo bezbedno, ulazimo u stanje u kome je moguće spontano izražavanje emocija.
Ali ljudi koji su rano naučili da emocije nose rizik često nemaju lak pristup tom stanju.
Njihov organizam ostaje u stalnom režimu opreza – funkcionalni su, produktivni i smireni, ali retko potpuno opušteni.
Spolja deluju pribrano.
Iznutra, njihov nervni sistem i dalje radi po pravilima koja su nastala mnogo ranije.
Zašto ih drugi često pogrešno tumače
Najveći problem nastaje kada okolina pogrešno protumači takvo ponašanje.
Zatvorene osobe često dobijaju etikete poput hladnih, nezainteresovanih ili emocionalno udaljenih.
Partneri kažu: „Nikad ne znam šta misliš.“
Prijatelji kažu: „Ti nikada ništa ne tražiš od drugih.“
Kolege kažu: „Ništa te ne može izbaciti iz ravnoteže.“
Ali ono što mnogi vide kao osobinu ličnosti često je zapravo strategija preživljavanja razvijena mnogo ranije.
I paradoks je u tome što ih ta strategija, koja ih je nekada štitila, kasnije može učiniti usamljenima.
Šta je tim ljudima zapravo potrebno
Psiholozi naglašavaju da zatvorenim osobama nije potrebno stalno govoriti da se „otvore“.
Za njih to često zvuči kao zahtev koji ne uzima u obzir njihovo iskustvo.
Ono što im je zaista potrebno jesu ponovljena iskustva sigurnosti.
Istraživanja o takozvanoj stečenoj sigurnoj privrženosti pokazuju da ljudi mogu razviti zdraviji odnos prema emocijama kroz stabilne i pouzdane odnose u odraslom dobu.
To znači da kada pokažu ranjivost, ona ne bude kažnjena, ignorisana ili zloupotrebljena.
Potrebna je doslednost, strpljenje i prisustvo.
Vremenom, nervni sistem počinje da uči nova pravila.
Važna poruka za one koji vole takve ljude
Ako u svom životu imate nekoga koga je teško pročitati, možda je vredno zapitati se šta se dešavalo pre nego što ste vi ušli u njihov život.
Zatvorena vrata često nisu znak nezainteresovanosti.
Ponekad su samo znak da je neko nekada naučio da otvorena vrata mogu biti opasna.
Takva zaštita je stvarna – ali nije nepromenljiva.
Uz dovoljno vremena, sigurnosti i poverenja, ljudi koji su naučili da kriju emocije mogu ponovo naučiti kako da ih pokažu.
Ne zato što ih neko pritiska da se otvore.
Već zato što konačno osećaju da je to bezbedno.
