Srpski čobani izmislili bejzbol

Čobanima su uvek pri ruci bile sekirice ili oštri noževi kako bi granama mogli da naprave sklonište od kiše. Njima su se lepo mogli napraviti i klis, kao i palica, nešto manja od metra, kojom se klis udarao. Dalje od belege u zemlju se pobadao drveni direk zvani pik. Odatle je jedna grupa igrača drvenom palicom udarala klis prema obeleženom pravcu. Igrač bi udarao klis što jače, a protivnici su čekali na mestu gde se očekivalo da će pasti i pokušavali da ga uhvate. Ukoliko bi uspeli, sticali bi pravo da sad oni udaraju klis, a ako promaše onda bi klis sa mesta gde je pao bacali prema piku, trudeći se da pogode makar pik. Ako uspeju, opet su mogli da zamene uloge.

Igrači koji su potakli klis, sada su branili da klis pogodi pik. Trudili su se da ga palicom pogode još dok je u vazduhu, ne bi li ga odbacili što dalje. Uspešno odbijanje klisa, pogodak u vazduhu i daleko odbacivanje donosili su bodove. Bodovi su se brojali tako što bi se palicom merila udaljenost između odbijenoga klisa i pika, pa je bilo onoliko bodova koliko je bilo palica.

Iz Banata se raširila stara igra „kobasičara“, za koju se može reći da je preteča kuglanja. Imala je najmanje tri igrača. Dvojica nađu obli kamen, da bi mogao lepo da se kotrlja. Igralo se na širokoj stazi, na kojoj je povučena belega, i iza nje stanu bacači. Desetak metara dalje, na sredini staze stoji kobasičar. On tu poređa komade crepova, jedan na drugi. To su kobasice koje kobasičar čuva.

Ostali redom zakotrljaju kamenove, trudeći se da poruše kobasicu. Kad se svi izređaju, igrači moraju da odu do svog kamena, uzmu ga i otrče opet iza linije. Prvi kreće igrač koji nije uspeo da pogodi crepove. Tada nastupa kobasičar. On mora da uhvati igrača koji je pošao po svoj kamen, ali sme da počne da ga juri tek pošto ponovo poređa kobasice koje su mu ostali igrači srušili. Prvi koji je uhvaćen je sledeći kobasičar. Vešti igrači su uspevali da pogode kobasicu tako jako da se crepovi razlete daleko, i tako dobiju dovoljno vremena da pobegnu kobasičaru.