U jučerašnjem broju “Vesti“ pisali smo o velikom problemu u Pertu i čitavoj Zapadnoj Australiji, gde ne postoji škola srpskog jezika!
U najnaseljenijem gradu pomenute države živi blizu 15.000 Srba i bar dvostruko više stanovnika srpskog porekla, ali planova o očuvanju kulture za sada nema.
Povodom nevesele situacije razgovarali smo sa Karolinom Živković Marflak, koja je čitav radni vek bila vaspitač, i učitelj srpskog jezika.
Kako je uopšte došlo do ovakve situacije?
– Svemu što u životu radimo, bilo da je potrebno ili željeno, moramo imati smernice do cilja, a to podrazumeva planiranje. Sve što se radi bez globalnog plana je trenutnog karaktera. Školstvo obrazovanje ne može da bude stihijsko, već mora da bude planski oblikovano, a jezik i pismo su osnova. Postojanje škola kao organizovanog oblika učenja je potreba svake zajednice. Učenje jezika i pisma podrazumeva saznanja o korenima, precima, zemlji porekla, i zato je važno da postoje ustanove koje će najmlađima omogućiti saznanja.
Šta raditi dalje? Ima li rešenja?
– Da bi se problem rešio potrebno je da pitanje postojanja škola izdignemo na nivo čitave zajednice. Formiranje obrazovnih ustanova podrazumeva rešavanje problematike prostora, udžbenika, kadra, a sve je povezano s mogućnošću finansiranja. To znači globalni nivo. Do sada smo imali situaciju postojanja škola privremenog karaktera, jer su crkve i klubovi organizovali rad u trenutku kada je to bilo moguće za njih. Iz mnogih opravdanih razloga dolazilo je do prekida postojanja ustanova srpskog jezika. Verovatno je u tome i problem.
Uprava Književnog kluba “Sabornik“ poslala je predlog “Srpskom Savetu Zapadne Australije“ za rešavanje problema. O čemu se radi?
– Jedna od osnovnih delatnosti “Sabornika” jeste očuvanje srpskog jezika i pisma, pa otuda naše interesovanje. Kao sekretar “Sabornika” imam saznanja o interesovanju članova i posetilaca književnih večeri. Naime, uočili smo da gotovo nemamo mladih zainteresovanih za pisanje na srpskom jeziku, ili posete književnim večerima. Neko mora da pokrene inicijativu i odlučili smo da to budemo mi. Uputili smo predlog “Spskom Savetu“, koji može da pokrene projekat na nivou zajednice u Pertu. Predlog je da se formira poseban Odbor, čiji bi zadatak bio bavljenje problematikom škola. Članovi bi bili ljudi od struke, prosvetni radnici, koji imaju viši nivo razumevanja potrebe učenja jezika, kao i značaja za budućnost sadašnjih i budućih naraštaja.
Ima li nade da će biti bolje?
– Nada je ono što poslednje treba izgubiti. Sigurna sam da imamo snage i moći, samo je potrebno da podstaknemo ljude da uoče problem. Oni koji su ga već uočili prihvatiće se rešavanja s puno entuzijazma i volje, a sve za dobrobit naše zajednice – zaključuje Karolina Živković Marflak.
Šta uraditi da otvaranje srpskih škola u rasejanju ne bude “sezonski posao”, već trajna briga i stalni rad?
– Važno je se problem prezentuje javno. Da se s problematikom upozna cela zajednica, kako bi se što bolje uočila potreba postojanja srpskih škola. Važno je oformiti tim prosvetnih radnika koji bi se pored planiranja, programiranja i rada sa decom, bavili povezivanjem sa ustanovama i srodnim institucijama u otadžbini i širom sveta.
