Saplićemo se uvek o isti kamen

Naš ugledni akademik i jedan od najvećih savremenih srpskih pesnika Matija Bećković nedavno je obeležio dva jubileja – 70 godina života i 50 godina književnog rada.

Presek svog života možda je na najbolji način iskazao u svojoj najnovijoj pesničkoj zbirci "Put kojeg nema".

Književne večeri Matije Bećkovića već decenijama slove za događaje koji okupljaju ljubitelje njegove poezije u velikom broju, što mu je donelo epitet "narodnog pesnika".

Kao jedan od društveno najangažovanijih književnika Bećković je bio i jedan od inicijatora referenduma o pridruživanju Srbije u NATO.

Tvorac čuvene "ćerologije" smatra da Srbima preostaje da konačno završe fazu ćeranja, pa da se više ne ćeramo ni diplomatskim putem ni za zelenim stolom nego ušuškani u toplim domovima isključivo putem ćerteneta, ćvitera, ćahua, ćutla, ćermejla i ćertjuba!

Koliko vam znači Orden svetog Save koje ste dobili od Srpske pravoslavne crkve?
– Nemamo ni jedno drugo a kamoli veće odlikovanje od Ordena svetog Save. On je jedini nekako pretrajao, a ja nisam jedini iz mog roda koji ga je dobio. Utoliko mi više znači.
 

Šta za vas predstavlja sveti Sava?
– Sveti Sava je iz veka u vek sve veći. I danas je veći nego ikad ranije. Srpska geografija je opredmećena biografija svetog Save. U naše dane njegovo telo vaskrsnulo je na Vračaru.

Oni koji decenijama nisu dozvoljavali da vaskrsne ipak nisu po Vračarskom polju naslagali nisku betonskih grdosija i tako ga pritisli i pitanje Hrama skinuli s dnevnog reda.

Tako je opstala strnjika i gola ledina i to im je ne mala zasluga. Istina predlagali su kao najpraktičnije rešenje da se na davno podignutim temeljima Svetosavskog hrama napravi konjušnica, potom garaža i najzad – cirkus . …

Naposletku, kad je prošao i oganj i poniženje i porugu, mnogi koji su bili protivnici postali su mu pristalice i graditelji. I to je jedno od čuda svetog Save.

Kako ćete pamtiti 2009. godinu?
– Umetnikovo je da stvara, a ne da tumači svoje delo. To je kazao Gete, a citirao Ivo Andrić u besedi prilikom dodele Nobelove nagrade.

I još je pitao, zar ne izgleda pomalo kao nepravda da se od onog koji je stvorio neko umetničko delo, očekuje da kaže još nešto o sebi i tom delu. Citirajući obojicu odgovaram na ovo pitanje.

Šta je odredilo životni put Matije Bećkovića?
– Svaki pesnik ima dve biografije. U jednoj su fiksirani datumi koje svi znaju. U onoj drugoj nije fiksirano ništa i ni sam pesnik ne zna ni ko je ni odakle je, a kamoli da bi to znao neko drugi.

U onoj prvoj se zna kad smo i gde smo rođeni, ko su nam roditelji, koje smo škole učili, kakva je bila naša karijera. U onoj drugoj nije ništa poznato ni izvesno, a kamoli da za to imamo nešto napismeno.

Da saznamo ko smo, odakle smo i kakav je smisao našeg postojanja, to je suština pesnikovog poziva i zanimanja. Traganje za odgovorima na ta pitanja je rukopis naše biografije. U ljudskoj istoriji, kao i u onoj prvoj pesnikovoj biografiji, sve vrvi od velikih događaja.

Ali, kao da iz te istorije sam život iščezava. U onoj nenapisanoj istoriji, u onoj drugoj biografiji, javlja se sve ono što je sklonjeno u stranu i što je suština života. Datumi naše unutrašnje stvarnosti su oni doživljaji koji su se po nekoj svojoj logici izdvajali i postajali motivi naše poezije. Oni mogu biti veoma uporni. Što su uporniji i stariji, to bolje za poeziju.

A koji su to motivi?
– A moja baba Jeja imala je običaj da sve što nađe tutne u džep. Vremenom su joj džepovi bili krcati konaca i žice, federa i čivija, patrljaka i krnjataka od bataljenih šućti i patrnata. Na pitanje šta će joj to, uvek je odgovarala: "Trebaće za nešto, valjaće nekome, tražićete vi to".

I zaista se događalo da joj se obrati poneko za ponešto što se nije moglo naći nigde drugde. Ne znam ni sam kada sam počeo beležiti neobične reči, slike i sklopove što su se po nekoj svojoj logici izdvajali iz onoga što sam doživeo, čuo ili rekao.

Od početka sam činio to kao nešto stidno. Ponekad sam to radio krijući. Sad se više i ne krijem. Slučajni sagovornici se čude a prijatelji su već oguglali.

Kako vidite ulogu poezije u savremenom svetu, ali i ulogu poezije ovde i sada?
– Neprestano slušamo o kraju poezije i znamo da pesnici više nisu heroji kulture. To su ispravni odgovori na to pitanje, ali u te ispravne odgovore niko ne veruje. Kada su počele ove najgore godine u poslednje dve decenije, prvo su oko spomenika pisaca postavljani džakovi da ih ne polome.

Pa, ipak, Šantić je bačen u Neretvu, Andrić u Drinu, Ćopić i Kočić su obezglavljeni u zavičaju koji su opevali i ovekovečili.

Koju poruku nosi vaše pesničko delo?
– Pesnička dela ne otkrivaju nego uvećavaju tajnu poezije. Poezija kao poseban oblik postojanja jezika i ne daje odgovore nego postavlja nova pitanja.

Mislite li da smo "ćerologiju" poslednjih godina malo produbili ili smo prešli na neke druge "sportove"?
– U novoj ćeri možemo da četujemo preko Interneta do mile volje.

Kako doživljavate činjenicu da vas smatraju narodnim pesnikom?
– Niko osim naroda nije sve rekao, sve ono što je hteo i onako kako je hteo da kaže. Zato takav atribut smatram i najvećim priznanjem.

Kamen nosi najupečatljiviju simboliku u vašoj poeziji. Tvrdite da čovek ništa drugo i ne radi celog svog života do da se sapliće o isti kamen.
– Obično se kaže da se pametan čovek nikad neće dva puta saplesti o isti kamen. U stvari, ništa drugo i ne radi nego se o taj isti kamen sapliće. Drugog kamena nema osim tog jednog jedinog.

I sveta zemlja je kamena zemlja i otuda počinje slavna i velika biografija kamena, tako da i s tom biografijom sa svetošću kamena i njegovom večnošću povezana je poezija i sam Spasitelj koji se zove ugaonim, živim kamenom hrišćanstva, a isto tako je i sam Hrist kamen o koji se spotičemo.