Čuli ste puno puta ono naše: ”Mora da je ustao na levu nogu“, kada je neko loše volje. Tu se simbolički misli da nekome dan nije počeo kako treba.
To kako nam počinje dan je od izuzetnog značaja jer se slične stvari, ljudi, okolnosti i događaji naprosto vežu i nižu jedna iza druge.
Početak dana
Početak dana treba da bude lep, ali da bi to bilo moguće, treba da smo naspavani, što je neka druga tema i o čemu smo već pisali.
Dakle, pazite kako počinjete dan, šta prvo uradite, prvo konzumirate i prvo pogledate i pročitate. Moja spoznaja je da sami određujemo sve šta nam se dešava u životu shodno tome o čemu razmišljamo i kako neku informaciju doživljavamo i proživljavamo, a ne obrnuto.
Naime, ljudi u većini slučajeva misle da okolnosti utiču na njih, da drugi ljudi i događaji određuju naše živote, da smo mi žrtve horoskopa, gena, sudbine.
Sreća da to nije tako, da mi svojim mislima, osećajima, unutrašnjim i svakim drugim govorom u stvari kreiramo okolnosti, događaje i sve ono šta nam se dešava.
Događaji se nižu
Kako možemo uticati da nam dan bude dobar, da nam se nižu dobri događaji, a ne loši?
Naime, opšte je poznato da kada krene da se dešava nešto dobro tokom dana da to dobro ide jedno na drugo, da se veže.
Isto tako, a na žalost mnogo češće, vežu se i loši događaji jedan za drugim, kao na traci, samo kada “ustanemo na levu nogu“.
(Dez)informacije
Trebalo bi da se fokusiramo na rešenje, a da probleme ignorišemo jer jedino tako će isti nestati. Pre svega, kada ustanemo, a mnogi i pre samog ustajanja, pogledaju vesti.
Kakva greška! Šta je cilj vesti? Kažu da je cilj da nas informišu, ali ja bih rekao da je upravo suprotno, da je cilj velike većine vesti da nas dezinformišu.
Ipak, pre toga cilj je da imaju našu pažnju. Pažnjom se hrane, kao i sve drugo uostalom, od pažnje žive.
Dakle, kada otvorimo ujutro vesti na internetu ili na TV-u one su negativne i strašne.
Da bi dobili što veću pažnju čitalaca, slušalaca, gledalaca, vesti su prikazane strašnijima nego što jesu (ovo se naravno ne odnosi na naše ”Vesti”, jer ste primetili da su nam sada sve strane u boji, da je kvalitet mnogo bolji i da nam ne manjka optimizma).
S druge strane, kada uključite TV kada ono strava – rat. To je tako prikazano kao da je smak sveta blizu, da je to kraj svega, da je to strašni rat kakvoga nije nikada bilo.
Ipak, nije tako. Pre svega imajte u vidu da je od završetka Drugog svetskog rata, prema dostupnim podacima, bilo 69 ratova pre ovog najnovijeg oko koga se svi strašno uzbuđuju.
Ne kažem da nije ozbiljno, naravno da jeste, ali da je to nešto drugačije u odnosu na ostalih 69 ratova – nije.
Ništa nije drugačije
Stiče se utisak da ovoga puta jeste drugačije. Ipak, da izostavimo političke konotacije ”vođenja politike drugim sredstvima“, kako su mene učili definiciju rata, možemo doći do zaključka da je dobrim delom do nas.
Našu generaciju je nekada mnogo više interesovao sport, muzika, izlasci, razgovori sa prijateljima, prijateljicama i rođacima nego što se događa u svetu.
Sada sport možda samo ponekad gledamo, muziku slušamo slabo, na koncerte niko ni ne ide jer ih gotovo ni nema.
Da izlazimo ne smemo, niti imamo baš kuda, prijatelji su se otuđili, počeli da se porede koliko imaju kuća, stanova, automobila, dolara…
Sa rođacima realno malo ko i da komunicira jer svi dolaze do zaključka da su mnogi rođaci u stvari nezahvalni, a u nekim slučajevima, najbolji za izbegavanje i onda imamo utisak da i nemamo izbor nego da pratimo šta se dešava.
Nastaviću o ovome naredne subote, a ovde bih da podelim što sam nedavno čuo: ”Neke svetske sile baš imaju sreće, gde god se bore za demokratiju nađu naftu ili zlato“.
