Kada bi ste u nekom društvu rekli da možete da odletite, svi bi vam se smejali i rekli da je to nemoguće.
Praktično gledano, nikakvo “mlataranje“ rukama nas ne može podići od zemlje da odletimo, ma koliko kilograma imali.
Ipak, sa teorijske tačke gledišta, princip na osnovu koga smo doneli taj zaključak, da je nemoguće da odletimo, pogrešan je. Zašto?
Da vidimo na osnovu čega smo zaključili da je nemoguće da poletimo. Naš mozak bi, kada bi čuo tezu da neko kaže da može da odleti, skenirao sve što zna, i došao do zaključka da tako nešto nikada niko nije uradio, barem ne koliko je nama poznato pa je to – nemoguće.
Dakle, zaključak da je nešto nemoguće je donet na osnovu onoga što mi znamo i bazirano na tome da do sada to nije bilo urađeno, opet koliko je nama poznato. To znači da ono što nama nije poznato, da to ne postoji i, da ono što do sada nije nikada urađeno, da to ne može da se uradi.
To je definitivno pogrešna teza jer potpuno isključuje napredak ljudskog roda, ali na neki način, eliminiše i znanja koja nama lično nisu poznata.
Ispod četiri minuta
Tu uzrok može biti i psihološka barijera kao kada je u pitanju trčanje na 1.609 metara (jedna milja) za manje od četiri minuta.
Do 1954. godine i Rodžera Banistera to nikome nije uspelo, a onda je, iste godine to uspelo još dvojica trkača, od kojih je jedan Australijanac.
Do aprila 2021, po nekim statistikama, ispod četiri minuta je trčalo 1.663 sportista iako se nekada mislilo da je to nemoguće. Tako nekako funkcioniše ljudski rod.
Ono što “ja mislim“ apsolutno je tačno, ono šta “ja znam“ je konačno i “ono šta nikada nije bilo urađeno, nikada neće biti urađeno“.
Ako želimo da napredujemo kao pojedinci, kao porodice, kao narodi, kao države, kao ljudska vrsta, taj princip moramo eliminisati i tražiti nove spoznaje, nova znanja, nove principe. Dakle, ne smemo polaziti od pretpostavke da sve znamo jer to, naprosto, nije tačno.
Nauka traga za istinom
Da proširimo malo temu – nauka u svojoj osnovi traga za istinom. Nauka nije ono što nam preko medija kažu, nešto što je zabetonirano i konačno, nešto u šta se ne sme sumnjati.
Nauka po definiciji traži da se u nju sumnja, da se stalno napreduje i usavršava tražeći istinu.
O eventualnim zloupotrebama ne bih pisao da to ne izazove bilo kakve podele jer ja ne volim podele među ljudima bilo koje vrste jer je to, kako reče veliki Njegoš za politiku “rabota đavolja“.
Dakle, možemo verovati ili ne verovati u bilo šta, ali moramo biti svesni činjenice da ne znamo sve, da nešto što možda želimo da jeste tačno ipak nije i obrnuto.
Uvek svoje spoznaje želim da podelim sa čitaocima i prijateljima, ne tvrdeći da je bilo šta konačno, ali želim da svako iz svog ugla razmisli o nekoj tezi, o nekoj spoznaji i da proveri ima li tu istine i koliko.
Konkretno, u ovom i u idućem nastavku želim da podelim svoju spoznaju da su mnoge bolesti i nedaće bilo koje vrste stvar okruženja u kom se krećemo, misli i emocija koje u sebi zadržavamo, loših stvari, događaja i ljudi koje u sebi iznova preživljavamo, a ne nekakve sudbine, genetike ili nekih vanjskih faktora van naše kontrole.
Naše zdravlje
U razgovoru sa pojedinim medicinarima, ali i u literaturi, došao sam do spoznaje da su uzroci većine bolesti današnjice uglavnom nepoznati.
Ne mogu naravno reći da je to zbog brze hrane jer, Bože moj, toliki restorani upošljavaju toliko ljudi pa da to ne poremeti profit ili zaradu. Ne mogu reći da bi neki lekovi mogli više da štete nego da koriste jer bi to ugrozilo farmaceutsku industriju.
Po meni je naivno verovati da se farmaceutska industrija bori za bilo šta sem za sopstveni profit.
Ako bi smo verovali da se bori za zdravlje ljudi onda isto tako možemo verovati da se vojna industrija bori za mir u svetu.
