U nedelju, Hruščov je rekao da je bio kod kuće i čekao Staljinov poziv. Ali Staljin ga nije pozvao.
Pred kraj života, sovjetski premijer Josif Staljin počeo je slobodno vreme da provodi u svojoj dači u moskovskom predgrađu Kunčevo. Pošto bi postajao blago depresivan kada ostane sam, redovno je pozivao četiri člana svog užeg kruga da mu se pridruže u bioskopu i na večeri.
Staljinovi „drugovi po oružju“ u to vreme su bili Georgij Maljenkov, Lavrentij Berija, uticajni šef tajne policije, koji se takođe borio za vlast; Nikita Hruščov, koga je Staljin pozvao u Moskvu da uravnoteži moć Maljenkova i Berije; i Nikolaj Bulganjin, Staljinov ministar odbrane.
„Čim bi se probudio, nazvao bi nas – nas četvoricu . Pozvao bi nas da pogledamo film to veče ili bismo započeli dug razgovor o pitanju koje je moglo da se reši za dva minuta“, pričao je kasnije Hruščov.
To je delom radio zbog drženja, a delom da bi ih držao na oku.
Staljin je 1945. godine doživeo ili srčani udar ili seriju moždanih udara. Od tada njegovo zdravlje nije bilo isto, a njegova paranoja je počela da se kreće ka vrhuncu.
Kada je 1951. otišao na redovne kontrole, lekar mu je rekao da se više odmara i manje radi. Te reči Staljin nije dobro podneo. On sam je tri decenije ranije, sa planom da ubrza smrt Lenjina, pretvarajući se da brine za njegovo zdravlje, insistirao da se drži dalje od svakodnevnih obaveza. Doktor je uhapšen i optužen da radi kao špijun za britanske obaveštajne službe.
Ali Staljinovo zdravlje je zaista bilo narušno. Kada je 1952. sazvao Kongres Komunističke partije – prvi posle više od decenije – prisutni su očekivali da će na njemu biti predstavljen putokaz partijskog uspeha. Umesto toga, dopisnik Njujork tajmsa Harison Solsberi je napisao da, iako se činilo da će velike uloge na partijskom kongresu pripasti Maljenkovu i Hruščovu, takve ideje su brzo raspršene. Veliku ulogu i jedinu važnu na kongresu, odigrao je sam Staljin.
Na visoke funkcije je postavio relativno nepoznate ljude, čime je članove svog najužeg kruga želeo da podseti da su zamenjivi.
„Voleo je da nam ponavlja da smo slepi kao mačići“, prisetio se Hruščov. „Bez mene će vas imperijalisti ugušiti.“
Ali tokom poslednjih meseci njegovog života, postalo je očigledno da se nešto dešava sa Staljinom.
U zimu 1953. Staljin je skrenuo pažnju na sovjetske Jevreje u kampanji koja je nagovestila novi talas čistki i partijskih preokreta koji podsećaju na Veliki teror 1930-ih.
Kasno te večeri, Staljin je kao i obično pozvao Maljenkova, Beriju, Hruščova i Bulganjina da pogledaju film. Nakon toga su se povukli u Staljinovu kuću Kuntešvo, gde su seli da jedu. Staljin raspitivao da li su izvučena priznanja od ljudi za suđenje koje će uskoro voditi. Te zime, Staljin je organizovao lov na veštice odnosno lov na lekare iz Kremlja, od kojih su mnogi bili Jevreji, tvrdeći da su ubijali sovjetske zvaničnike u „zaveri lekara“. Suđenje lekarima iz Kremlja trebalo je da počne za nekoliko nedelja.
Prema Hruščovljevom prikazu te noći, završili su večeru oko 5 ili 6 ujutru. „Oprostili smo se od druga Staljina i otišli“, napisao je on. „Sećam se da je Staljin, kada smo bili u predvorju, izašao kao i obično da nas isprati. Bio je raspoložen i mnogo se šalio. Mahao je prstom ili pesnicom, gurao me u stomak i zvao me Mikola. Uvek je koristio ukrajinski oblik mog imena kada je bio raspoložen.“
Ali nije sve bilo tako ružičasto u noći 28. februara 1953. godine.
Sledećeg dana, u nedelju, Hruščov je rekao da je bio kod kuće i čekao Staljinov poziv. Ali Staljin ga nije zvao. Niti bilo koga od njih. Nije tražio hranu, a senzori za kretanje instalirani u Staljinovoj sobi nisu se oglašavali.
U kasnijim izjavama, zaposleni u dači su tvrdili da su ga se previše plašili da bi ga uznemiravali.
Bilo oko 10:30 uveče kada su odlučili da provere Staljina. Prema jednom izveštaju, jedan od čuvara, Petar Lozgačov bio je taj koji je konačno ušao u Staljinove odaje, navodno da bi mu uručio službenu poštu iz Kremlja. Drugi izveštaji kažu da je to bila dugogodišnja sobarica.
Ko god je ušao u sobu, zatekao je diktatora u pidžami, kako leži na podu koji je bio natopljen mokraćom. Na stolu je bila prazna čaša i mineralna voda. Izgledalo je kao da je Staljin ustao iz kreveta da uzme vodu, ali je dobio moždani udar.
Članovi osoblja su ga odneli na sofu u trpezariji, gde su ga pokrili tepihom. Oko njegovog tela su raspravljali ko će da pozove lekara. Stražari su hteli da sačekaju uputstva partijskog vrha. Na kraju su telefonom dobili Beriju, koji je zahtevao da nikome ne govore o Staljinovom stanju.
Berija i Malenkov su prvi stigli u daču. Prema svedočenju koje je sastavio Migel A. Farija za časopis Surgical Neurologi International, Lozgačov je izjavio da je Berija, kada je video Staljina kako hrče, rekao: „Lozgačov, zašto si u takvoj panici? Zar ne vidiš, drug Staljin čvrsto spava. Ne uznemiravajte ga i prestanite da nas uznemiravate.“
Namerno ili ne, tek oko 7 časova ujutru članovi su doneli odluku da pozovu ministra zdravlja da odabere lekare za prvi pregled. Kada su lekari konačno stigli, Staljina nije reagovao, desna ruka i noga su mu bile paralizovane, a krvni pritisak je bio alarmantno visok. „Morali su da ga pregledaju, a ruke su im drhtale. Zubar mu je izvadio proteze i slučajno ih ispustio“, kaže Lozgačov. Naredili su potpunu tišinu, stavili su mu pijavice iza ušiju, hladan oblog na glavu i preporučili da ne jede.
Dva dana nakon što su ga lekari prvi put videli, Radio Moskva je pusto saopštenje da je Staljin doživeo moždani udar u nedelju uveče.
U objavi je bilo navedeno da je dobio odgovarajući medicinski tretman i da je pod budnim okom partijskih lidera. Poruka je bila sročena tako da uveri javnost da nijedan od lekara nije deo Staljinovog „lova“. Ironično, zapravo je konsultovano nekoliko zatočenih lekara. Jedan od njih je bio usred ispitivanja.
Staljin je 5. marta povraćao krv i dobio i unutrašnje krvarenje, piše u završnom izveštaju koji je izdat Centralnom komitetu.
Te noći u 21:50, Staljinova gvozdena tridesetogodišnja vladavina Sovjetskim Savezom je okončana.
