U Vatikanu se veoma drži do forme, ali nikako samo forme radi. U konkretnom slučaju, Parolinova poseta Srbiji može se posmatrati i analizirati u koordinatama bilateralnog i šireg međunarodnog konteksta.
Poseta državnog sekretara Svete Stolice, kardinala Pjetra Parolina, Srbiji značajna je i znakovita iz više razloga, a posebno imajući u vidu međunarodni trenutak u kome je do nje došlo. Uostalom, svaka diplomatska misija najvišeg državnog funkcionera Svete Stolice, nadležnog za njenu svetovnu politiku, s razlogom privlači naglašenu javnu pažnju, jer on nikada ne putuje iz formalnih ili protokolarnih, već dobro osmišljenih, suštinskih razloga.
U Vatikanu se veoma drži do forme, ali nikako samo forme radi. U konkretnom slučaju, Parolinova poseta može se posmatrati i analizirati u koordinatama bilateralnog i šireg međunarodnog konteksta. Na bilateralnom planu, za Srbiju i njeno najviše političko vođstvo svakako je bilo najbitnije da sa odlično obaveštenim, izrazito racionalnim i uticajnim zvaničnikom, zaduženim za usmeravanje i operacionalizaciju spoljne politike zasnovane na programu i viziji pape Franje, ozbiljno razmotri teško pitanje „Kosova“ i stalnog pogoršavanja položaja srpske zajednici u pokrajini koju ustavno smatra delom svoje teritorije, a na kojoj praktično nema realne mogućnosti da konkretno deluje.
Kosovski čvor
Parolinu je kosovska situacija, inače, odavno dobro poznata, delom i iz prve ruke. Potvrda sa najvišeg državnog mesta da Vatikan neće menjati stav prema nezavisnosti „Kosova“ i da se dosledno zalaže za iznalaženje rešenja kroz dijalog bila je očekivana, ali je svakako dobrodošla, jer predstavnici privremenih vlasti u Prištini, zajedno sa nekim svojim pokroviteljima na različitim nivoima, kroz razne kanale i na raznovrsne načine uporno nastupaju prema Svetoj Stolici, nastojeći da izdejstvuju promenu vatikanskog držanja.
Funkcioneri iz Prištine neretko i ohrabruju svoje javno mnjenje, a to je i neki vid pritiska na Katoličku crkvu, nagoveštavajući da do priznanja „Kosova“ od strane Svete Stolice samo što nije došlo, kao i da papa gaji iskrene i posebne simpatije prema ovoj kvazidržavi.
Stoga iz više razloga nije loše da se povremeno na takve dezinformacije kompetentno odgovori iz samog Vatikana. Inače, albanski nacionalni korpus za Svetu Stolicu je zanimljiv kao terra missionis, jedan od malog broja preostalih ljudskih prostora (potencijalno) izglednog misionarenja i evangelizacije u zapadnoj hemisferi, o čemu takođe treba voditi računa i kad se odmerava stav Vatikana prema problemu statusa „Kosova“, jer stvari u tom pogledu nikako nisu jednostavne i jednoznačne, pogotovo dugoročno. Utoliko je Parolinovo izjašnjavanje i značajnije.
U sklopu teme Kosova i Metohije,ovoga puta je, kako izgleda, sa srpske strane, i na državnom i na crkvenom nivou, argumentovano insistirano na nedopustivosti daljeg ugrožavanja i degradiranja elementarnih ljudskih, građanskih i kulturnih prava srpske hrišćanske zajednice na „Kosovu“, uz jasno izraženu molbu Svetoj Stolici da energičnije založi svoj autoritet i upotrebi mehanizme koji joj stoje na raspolaganju radi zaštite i obnove srpskih svetinja i kulturnih dobara univerzalne vrednosti na KiM.
Za to, kako se čuje, na Tibru postoji raspoloženje. U nas se Vatikanu obično ne veruje, za šta ima shvatljivih istorijskih, savremenih i kolektivnopsiholoških razloga, ali ni u tom endemskom nepoverenju nije preporučljivo preterivati i apsolutizovati ga. Sveta Stolica, čiji je uticaj na svetska zbivanja objektivno manji nego u neka ranija, čak i ne tako davna vremena, ali nikako nije zanemarljiv, usklađuje svoje ponašanje sa čitavim nizom parametara relevantnih za dobrobit Katoličke crkve i njenih vernika u svetu koji se menja.
Ima razloga, a i konkretnih pokazatelja, za procenu da je ekumenski dijalog (sa pravoslavljem) jedan od stvarnih prioriteta pontifikata sadašnjeg pape, a u tom kontekstu i materijalizovanje deklarative spremnosti za tešnju saradnju sa SPC. To svakako treba osmišljeno valorizovati, i državno i crkveno.
Na bilateralnom planu bilo je reči i o nekim, uslovno rečeno, tekućim i zasad do kraja neregulisanim pitanjima, povezanim sa statusom i interesima Katoličke crkve i njenih vernika u Srbiji, ali to svakako nije dimenzija zbog koje se ova poseta može smatrati izuzetnom. Jer, ukupno uzevši, odnosi Srbije, kao države, i Srpske pravoslavne crkve sa Svetom Stolicom/Katoličkom crkvom korektni su i pozitivno saradnički. Sve što bi moglo biti sporno, postepeno se, uz obostranu dobru volju, u granicama realnih mogućnosti kontinuirano rešava.
Poruka mira
Iako je, dakle, poseta kardinala Parolina imala nesumnjivo veliki značaj u bilateralnoj ravni, naglašenu pažnju zaslužuje njen širi smisao iskoraka u zalaganju za promovisanje mira u svetu koji sve tragičnije i zloslutnije razdiru ratni sukobi. U Vatikanu je ocenjeno da je prigoda obeležavanja sećanja na Karlovački mir iz 1699. godine prava prilika da se pošalje snažna simbolička poruka nužnosti da se, prvenstveno hrišćani, a onda i svi drugi savremenici, ujedine u zajedničkoj borbi za mir, poučeni uspehom onih koji su pre 325 godina u uslovima dugog i krvavog rata uspeli da pregovorima do njega pronađu put.
Nema sumnje da je papa Franja svestan hitnosti takvog poziva, a kardinal Parolin je bio ubedljiv tumač njegove istinski ekumenske (nikako ekumenističke!) poruke. U svim svojim obraćanjima, osobito jasno u Sremskim Karlovcim, u prvi plan je isticao opšteljudsku potrebu za mirom, ostavljajući van vidokruga sve podele kojima je čovečanstvo objektivno ispresecano, uključujući i one verske.
Državni sekretar je odlučno dao taj osnovni ton atmosferi i poruci sa skupa, a i svi ostali državni i crkveni zvaničnici, osobito oni iz Srbije i iz SPC, spontano su se oglasili u punom sazvučju sa takvim opredeljenjem. Važno je da je ovakav kolektivni mirotvorni poziv odjeknuo baš iz Srbije, što je svakako blagotvorno za njen još uvek složen međunarodni položaj.
Takođe, jednodušnost učesnika različitih verskih i konfesionalnih pripadnosti u iskazivanju univerzalne težnje miru učinila je da okupljanje ne poprimi ishodišno, ali ne i preusko katoličko obeležje koje je do određene mere bilo logično i neminovno, ali ne bi valjalo da se stekao utisak da je (p)ostalo prenaglašeno.
Organizator svečanosti, Sremska biskupija i agilni biskup Fabijan Slavina, uz primetnu neprimetnost beogradskog nadbiskupa Lasla Nemeta (?), učinili su vidljiv napor da manifestacija dobije sve odlike okupljanja šireg od konfesionalnog, o čemu govori i spisak učesnika i uzvanika. Verovatno im, u realnim okolnostima, nije bilo nimalo lako da strukturom sudeonika idealno slede univerzalističku ideju poruke koja je sa ovog zbora odaslana.
Nekoliko govornika, pored ostalih i Vladika sremski Vasilije, ukazalo je na simbolički i metaforički značaj čuvenog okruglog stola, u diplomatskoj praksi prvi put primenjenog na davnašnjim pregovorima u Karlovcima, kao putokaza koji valja slediti u poštovanju opšte ravnopravnosti svih strana u političkim i diplomatskim procesima. Da je taj princip, iako se nije radilo o političkom, već duhovnom, tj. verskom skupu, već na ovom okupljanju bio ograničen i u jednoj pojedinosti izneveren, kazuje odsustvo ruskih predstavnika, iako je Ruska imperija bila učesnica pregovora na kraju velikog Bečkog rata.
Objašnjivo je, ali ne i prihvatljivo zašto nisu pozvani. Nije li time narušeno hrišćansko jedinstvo, bez kojeg se sedamnaestovekovna Evropa ne bi odbranila od Osmanlija? Sa druge strane, izvesna asimetrija zapaža se i u sudelovanju upravo turskih predstavnika.
Naime, skupu su se obratili Ambasador Republike Turske u Srbiji Hami Aksoj i gospodin Ertugrul Džoškun, najavljen kao predstavnik Islamske zajednice (koje?), a zapravo savetnik za verska pitanja turske ambasade… Dva Turčina, a nijedan Rus. No, ne treba biti sitničav. Do mira je još dug i neizvestan put, a nema sumnje da je na tom putu u Sremskim Karlovcima, uz zapaženo učešće Državnog sekretara Svete Stolice, kardinala Pjetra Parolina, učinjen pre svega simbolički važan korak. I to u Srbiji. Pozitivno, nema šta.
Darko Tanasković je srpski islamolog, filolog orijentalista, univerzitetski profesor, književnik, prevodilac i bivši ambasador. Autor je nekoliko knjiga, preko 600 naučnih i stručnih radova, među kojima je i studija ,,Islam, dogma i život”. Ekskluzivno za Novi Standard.
