Ostali smo zadnja rupa na svirali

Premijerov ekspoze bez reči o dijaspori: Matica ignorisala čak i Folklorijadu

 

Za Miroslava Kneževića iz Minhena smanjenje broja ministarstava, pa i ukidanje Kancelarije za dijasporu, ukazuje na ozbiljan odnos države prema racionalizaciji na svim nivoima vlasti.

– Smatram da se za srpsku dijasporu ništa bitno neće promeniti ukidanjem Kancelarije i osnivanjem Uprave. Pitanja od interesa za srpsku dijasporu treba sistemski rešavati u državi, a to podrazumeva državnu brigu za raseljene Srbe. O specifičnim pitanjima rasejanja trebalo bi da brinu razna ministarstva u Vladi, počev od privrede, obrazovanja, kulture pa do SPORTa – smatra Miroslav Knežević.

Miroslav Krstić iz Augzburga misli da bi u novoj Vladi trebalo da postoji Ministarstvo za dijasporu.

– Čini mi se da smo mi u dijaspori za državu pomalo zaboravljeni i gurnuti u drugi plan, jer o nama se niko ozbiljnije ne brine, a pogotovo ne pokušava da nam pomogne da rešimo neke svoje probleme u Srbiji. Verujem da će situacija biti lošija nego do sada. Kada dijaspora masovno dolazi u otadžbinu tada se menja kurs dinara u odnosu na evro, kako bismo mi prošli što gore. Porezi i ostale obaveze se stalno povećavaju, tako da svaki put kada odem u zavičaj zatičem nove, više račune. Bez obzira na sve to, ja imam poverenja u novu Vladu i nadam se da će i dijaspori biti bolje – kaže Krstić.

Savo Pejović, predsednik kluba Slobodan iz Braunšvajga, sa nostalgijom se seća prošlih vremena.

– Veza između dijaspore i otadžbine za vreme SFRJ mnogo je bolje funkcionisala nego sada. U Štutgartu smo imali Kulturni centar koji nam je uvek pružao pomoć, a dobro su radila i savetovališta. Srbija je oformila Ministarstvo za dijasporu, ali umesto očekivanog višeg nivoa saradnje, na viši nivo podignuti su samo troškovi. Kancelarija je smanjila broj zaposlenih, ali u svom poslovanju i ona je bila bezlična kao i Ministarstvo. Dopustili su da se ukinu dopunske škole. Mislim da je osnivanje Uprave pravo rešenje. U problematiku dijaspore niko nije upućeniji od konzulata koji su uvek uz narod i sa narodom – ističe Pejović.

Milorad Kovačević iz Bad Mindera napominje da nije osetio nikakve promene ni posle ukidanja Ministarstva i uspostavljanja Kancelarije:

– Kvalitet rada ne zavisi od broja zaposlenih, već više o toga koliko se zalažu, a ako ih je manje bar će manje da koštaju. Nije tu u pitanju samo plata zaposlenih, već je reč i o skupim automobilima i avionskim kartama. Za te poslove dovoljno je pet-šest ljudi u Ministarstvu koji bi koordinirali rad sa konzulatima. Mi zahtevamo nešto od otadžbine, a ni sami nismo dobro organizovani.

Jelena Bošković-Šmit iz Berlina na uspostavljanje Ministarstva za dijasporu gledala je kao na plod želje da jedno funkcionalno političko telo bude posrednik između dijaspore i matice:

– Činjenicom da je saradnja sa rasejanjem spala na Upravu, praktično se ukida ili znatno umanjuje posredovanje i mogućnost političkog uticaja dijaspore na maticu. Na taj način matica pokazuje da ne želi politički uticaj dijaspore, ali zato je njena ekonomska pomoć dobrodošla. To što nije funkcionisalo Ministarstvo kako treba, govori u prilog činjenici da nije imalo ulogu koju treba da ima – da istinski poveže dijasporu sa maticom.

Njena sugrađanka Aleksandra Koluvija je treća generacija rođena u Nemačkoj. Smatra da će odustajanje od Ministarstva dovesti do još veće odvojenosti i još slabije komunikacije sa domovinom.

– Nas nema samo u Evropi, nego i svuda u svetu, i to približno isto koliko živi i u matici, pa je zato i dijaspora za Srbiju veoma važna. Do sada je ta komunikacija sa njom išla najviše preko crkve, ali ona mora da potekne i od vlade i državne politike. Za nas mlade generacije veoma je važno da imamo socijalne i kulturne veze sa domovinom, ne treba da budemo odvojeni od nje samo zato što živimo u Nemačkoj, Americi, Kanadi, Australiji, već treba da smo doživotno vezani – naglašava Aleksandra Koluvija.

Nataša Krstić iz Frajburga nije nimalo iznenađena.

– I ovoga puta je dijaspori jasno stavljeno do znanja da Srbiji nije potrebna, ali to ništa ne čudi jer vlasti u našoj zemlji decenijama nisu u stanju da pomognu svom narodu prvo u matici, uključujući Srbiju sa Kosovom, pa potom u Republici Srpskoj i u Krajini … Umesto da se u ekonomski oporavak Srbije aktivno uključi dijaspora, koja joj ovom trenutku jedino može da pomogne, i da se Ministarstvo upravo usmeri ka tom cilju, ono je svedeno na Kancelariju, koja je takođe ukinuta. Sve dok Srbija ne definišu nacionalne ciljeve i dok narod ne počne da se usmerava ka njima, dotle ćemo ceniti tuđe a svoje zaboravljati. Nadam se da će dijaspora krenuti sama da se organizuje i pomogne svom narodu u Srbiji i svim srpskim zemljama. Vlada može da se iskupi prema nama tako što će oformiti kancelarije u svim gradovima koje će se baviti rešavanjem svih naših administrativnih i ostalih problema – zaključuje Nataša Krstić.

Predsednik Saveza Srba u Austriji Zoran Aleksić smatra da je očekivana racionalizacija državnog aparata:

– U slučaju da Uprava ne bude u zapećku samog Ministarstva, mislim da joj treba dati vremena. Savez Srba u Austriji je nakon konstituisanja Ministarstva dijaspore i vera osetio delimičan, a značajan napredak u radu i komunikaciji tek nakon konstituisanja Kancelarije. Da li je za taj učinak bilo potrebno pet, 25 ili više ljudi, nije moje da komentarišem. Činjenica jeste da smo sa većinom ostvarili dobar kontakt, imali kvalitetnu korespodenciju i relativno brzo rešavali predviđene ciljeve u okviru zajedničkih projekata.

Borislav Kapetanović, predsednik Zajednice srpskih klubova u Beču, smatra da je na blaži način napravljen korak unazad kada je reč o poverenju dijaspore prema vlastima u Srbiji.

– Nova Uprava mora ne samo da vodi brigu o tome kako će dijaspora investirati i pomoći matičnoj državi, što ljudi iz rasejanja i čine, nego i i tome kako će država pomoći dijaspori u rešavanju mnogih problema a pre svega u očuvanju našeg nacionalnog identiteta, jezika i kulture. Srbi u Austriji ta pitanja mogu rešiti u razgovorima sa austrijskim institucijama, ali u isto vreme mora da postoji i podrška matične države na najvišem nivou. U protivnom, ostaćemo na istom nivou kao i pre deset godina. Poslednja poseta predsednika Tomislava Nikolića je u tom smislu za srpsku dijasporu bila je ohrabrujuća, s obzirom na to da je prvi put na nivou predsednika više pažnje posvećeno Srbima u Austriji. I sam austrijski predsednik Hajnc Fišer naglasio je koliko je srpska dijaspora bitna u povezivanju dve države – kaže Kapetanović.

Zemljaci u Švajcarskoj ne kriju razočaranje. Zoran Jovanović iz Soloturna konstatuje da se dijaspora opet gura na marginu i prepušta sama sebi.

– Što se pet milijardi evra koje dijaspora šalje u otadžbinu godišnje tiče, to za njih nije bitno bez obzira na činjenicu da država ne može da obezbedi egzistenciju svom stanovništvu na šta je obavezna. Izjave da oni koji ne žive u Srbiji nemaju pravo da iznose političke stavove, upućuje na to da neće biti čudo da neko zatraži da se oduzme i pravo glasa dijaspori, koje je i ovako, zbog komplikovanosti glasanja u inostranstvu, veoma teško ostvariti. Iskreno rečeno, do sada nisam video koristi ni od Ministarstva, ni od Kancelarije, a verujem da će tako biti i kad je reč o Upravi. Treba da zahvalimo našoj crkvi i ljudima iz diplomatskih predstavništava koji, koliko-toliko, ulažu napore da se saradnja sa dijasporom održi na nivou. Smatram da dijaspora treba da ima predstavnike u parlamentu svoje zemlje, ali bojim se da je to samo utopija.

Parižanin Aleksandar Marković veteran je dijasporskih aktivnosti: Otkako je iz Beograda kao električar došao u francusku prestonicu 1966, ovaj 82-godišnjak prošao je mnoge liderske pozicije, sve u službi rasejanja, a okrenut matici. Počasni je doživotni predsednik Zajednice srpskih udruženja u Francuskoj.

– Mi u rasejanju nikad nismo imali koristi od Ministarstva i Kancelarije. Dijaspora se bunila protiv postavljanja Slavke Drašković, niko nas nije slušao. Žao mi je ako sadašnji službenici Kancelarije ostanu bez posla, ali su morali drukčije da se ponašaju. Na primer, kad su dolazili u dijasporu pričali su o nama lepo, a kad se vrate s puta, kao Aleksandar Čotrić, govorili su da su u Nemačkoj naši klubovi kafane i kockarnice. Dobro bi bilo kad bi se u ambasadama odredio čovek koji bi brinuo o nama, s kojim bismo mogli svakodnevno da kontaktiramo. Čemu Ministarstvo ili Kancelarija kad su daleko, nedokučivi i ne razumeju nas? Stalno su tražili pare, trošili ih, a ne zna se na šta su te pare otišle…