Prošlo je osam godina od kako su mu, posle velike akcije Vesti, saborci i naši čitaoci sagradili skromnu kuću u rodnim Trošticama podno Golije, a Miloš Jovanović, siromašni i teško bolesni ratnik sa Košara i dalje jedva preživljava i svakodnevno strahuje hoće li ostati bez brašna, svetla i lekova i da li će i ovog proleća moći da prehrani sebe i sestru Marinu.
Do prošle godine, u bedi i muci, sa Milošem i Marinom živela je i njihova majka Rosa koja je posle petogodišnje teške borbe, izgubila bitku sa karcinomom. Bila im je velika podrška i mnogo im nedostaje. Donacija od 350 dolara, koju im je početkom ovog meseca poslala dobrotvorka Nada Maksimović, novinarka iz australijske države Kvislend, stigle su im u minut do dvanaest, kada su u kući ostali na samo desetak kilograma brašna i dok im je, pošto dugo nisu platili struju, pretila opasnost da ostanu u mraku.
Nadničio i gladovao
– Kupićemo nekoliko džakova brašna, izmirićemo i deo duga za struju, obezbedićemo nešto ogreva, nabavićemo i najpotrebnije lekove… Hvala puno plemenitoj Nadi iz Australije, zemlje iz koje nam dolazi najviše pomoć. Njena donacija zlata nam je vredna, jer nam je stigla kada nam je najteže. Bog joj dao sreće, zdravlja i puno radosti. Ne znam šta bih ja, ovako bolestan i nemoćan, bez pomoći ljudi velikog srca i dobre duše, rasutih širom sveta, već godinama oni mi svojski pomažu da opstanem u ovoj zabiti – priča Miloš.
Kao devetnaestogogodišnjak i aktivni vojnik, Miloš se hrabro borio na Kosovu i Metohiji i do kraja ostao u paklu Košara, ni pedalj ne uzmičući pred nadmoćnijim neprijateljem, a kada se, sav u ranama i opekotinama, vratio u rodno selo i svoju sirotinju, iz koje je krenuo da brani otadžbinu, teško se razboleo. Stizale su ga redom metaboličke, hormonalne, psihičke, stomačne i druge bolesti, iako je i bukvalno gladovao, brzo se, sa 70, ugojio na čak 160 kilograma, pa je jedno vreme bio i nepokretan.
– Više od svih rana bolelo me je to što mi je država okrenula leđa i što 17 godina nisam imao ni zdravstveno osiguranje, pa sam teško bolestan morao da nadničim i platim svaki pregled i svaki lek. Kad više nisam mogao da izdržim, prestao sam da se lečim, a bolesti su napredovale, gladovao sam i bez lekova bio na ivici provalije – dodaje Miloš.
Za brašno i lekove
Radovala se prvih martovskih dana i usamljena i šlogirana starica Slobodanka Milošević iz zabite Znuše na Rogozni kojoj naši čitaoci pomažu skoro pet godina. Pomoć baki Slobodanki sada je stigla je iz Holandije, donaciju od 100 evra poslala joj je porodica Dobrić, poreklom iz Bosne, koja živi i jednom malom gradiću blizu Roterdama.
– Dugo nije bilo nikakve pomoći, pa sam baš brinula, jer sam se navikla da mi, kad god sam u nevolji u pomoć priteknu dobri ljudi, naročito čitaoci Vesti, najčešće iz Australije – ističe baka Slobodanka i naglašava da će pomoć porodice Dobrić potrošiti za nabavku najpotrebnijih lekova i popunjavanje tankih zaliha brašna i drugih najosnovnijih namirnica.
Biće srećna ako joj šta pretekne za plaćanje struje.
– Hvala puno porodici Dobrić i drugim dobrim ljudima koji me godinama spasavaju i drže u životu.
Bog će, sigurna sam, nagraditi njihova dobra dela, a nadam se da će povremeno slati i druge dobrotvore da mi pomognu – poručuje ova starica sa opustele Rogozne.
„Vesti“ prve pomogle
Miloš ističe da su mu Vesti prve pritekle u pomoć.
– Da nije bilo mojih saboraca i pomoći dobrih ljudi iz celog sveta, ko zna da li bih još bio u životu, pomogli su mi da u mom zabitom selu sagradim skromnu i još nezavršenu kuću od 50 kvadrata, da dobijem zdravstveno osiguranje i da konačno, nakon 17 godina povlačenja po raznim privatnim ordinacijama, odem na VMA gde sam dobio nešto od lekova i otpusnu listu u kojoj jasno piše da sam teški invalid i nesposoban za svaki teži rad. Nadao sam se da ću brzo dobiti bar invalidsku penziju, ali sam se grdno prevario. Svi moji zahtevi su odbijeni, od moje države, za koju sam bio spreman i život da položim, dobio sam samo socijalnu pomoć manju od 120 evra. To je jedini prihod od koga živimo sestra Marina i ja, Zabrinut sam jer me stižu još neke „nove“ i opasne bolesti, sam bog zna šta me još čeka – dodaje ovaj hrabri ratnik sa Košara.
Noćima ne spava
Miloš je psihiški potpuno pao, često sanja svoje poginule drugove i teške bitke u kojima je učestvovao. Galami u snu, traži pomoć i budi se mokar u znoju, nekada samo plače, a nekada je vrlo agresivan, pa Marina mora da ga smiruje. Sve je to posledica strahota koje je gledao i koje je preživeo na Košarama. Mada ne bi smeo da podiže ništa teško, Miloš je od tereta dobio bruh, pa će uskoro morati i na operaciju. Imao je i upalu pluća koju je zbog slabog imuniteta jedva preživeo.
