Sukob u Ukrajini nije rat između NATO i Rusije, već je to sukob Zapada sa Istokom koji je počeo 24. marta 1999. godine napadom na tadašnju SR Jugoslaviju. Jedino što Zapad zaboravlja je da Rusija nije Srbija od pre 23 godine. Rusija je velesila.
Ovako, u intervjuu za „Vesti“ legendarni komandat Prištinskog korpusa, general Vladimir Lazarević pravi paralele između aktuelnih dođaja na istoku Evrope i događaja u kojima je i sam učestvovao tokom odbrane zemlje od agresije NATO.
Licemerje na delu
Od početka agresije NATO-a prošlo je 23 godine. Šta je još nepoznanica vezana za ovu akciju?
– Ključna nepoznanica koju već 23 godine zaredom postavljamo demokratskom zapadu jeste pitanje „Zašto?“, zašto je najmoćnija alijansa na svetu izvršila zločinačku agresiju protiv jedne male države. Šta smo to učinili, kome smo to bili krivi? Normalno je da nemamo odgovor na ovo pitanje zato što smo te 1999. bili napadnuti. Ta činjenica još više boli kad vidimo današnju situaciju koja je, ništa manje strašna, a dešava se u Ukrajini. Tamo narod gine svakodnevno i čitav svet lamentira nad njihovom sudbinom. Kada je srpski narod, pre 23 godine, stradao od najveće svetske sile u istoriji ratovanja, od NATO osvajača i okupatora, retko se ko u tom zapadnom svetu setio da pusti barem neku suzu za 88 poginule dece, na hiljade civila, više od hiljadu ubijenih pripadnika vojske i policije. Niko od njih tada nije iskazao bilo kakvu empatiju za rušenje naših gradova: od Beograda, Aleksinca, Niša, Surdulice…
Može li se praviti paralela između agresije na SRJ i rata u Ukrajini?
– Ono što se nama dešavalo pre 23 godine zapravo je još tada bilo upereno i prema Rusiji. Kasniji događaji su pokazali da je namera Zapada bila da sve više sužava front prema istoku, počev od Gruzije, Bliskog istoka preko Srbije… Cilj je da se ugroze ruski interesi, ali ono što Zapad zaboravlja je da Rusija nije Srbija. Rusija je velesila i nametnuti rat u Ukrajini nije sukob, kako neki tvrde NATO i Rusije, već sukob Zapada sa Istokom koji je trenutno srednjeg intenziteta, ali prema implikacijama koje ima na međunarodni poredak, na ekonomiju i bezbednost u čitavom svetu, ovo je praktično planetarni sukob.
Tamni vilajet
Predsednik Srbije je izjavio da bi do kraja godine mogao da počne još žešći rat od onog koji gledamo u Ukrajini. Slažete li se?
– Apsolutno se slažem sa takvim predviđanjem. Čitav svet, pa tako i Srbiju očekuju tektonski poremećaji i velike opasnosti u ekonomskom i bezbednosnom smislu. Zapad je pre 23 godine krenuo u pohod na Rusiju napadom na tadašnju SR Jugoslaviju i teško će se na tom putu zaustaviti sve dok ne pretrpi ozbiljne gubitke. Pokazuje se da njih zapravo uopšte ne zanimaju civilni ili vojni gubici, izbeglice u Ukrajini već isključivo žele da vide Rusiju na kolenima. Ali teško je očekivati da će se tako nešto dogoditi. U vojnom smislu je to gotovo pa nemoguće, jer ovde nije reč samo o Rusiji, već i o Kini koja ma koliko izgledala suzdržano kada je reč o sukobima u Ukrajini, ona praktično podržava Rusiju. Ovi događaji mogu jedino da dovedu do promene monopolarnog svetskog poretka uspostavljenog devedesetih godina. NATO je sa raspadom Sovjetskog Saveza praktično zagospodario čitavim svetom, ali došlo je vreme da moraju da se pomire sa činjenicom da više nisu jedini gospodari sveta. U ekonomskom smislu to je Kina, a Rusija je u vojnom smislu.
Srbija već sada trpi pritiske zbog neuvođenja sankcija Rusiji?
– I to je apsurd svoje vrste. Zapad, svestan da svakodnevnim pritiscima ne može da slomi Rusiju, svoj bes iskaljuje na nama. Međutim, činjenica je da je Srbija osudila napad Rusije. To je učinjeno iz principijelnih razloga odbrane međunarodnog prava, jer Srbija tako štiti naše interese na Kosovu i Metohiji. Ispostavilo se da to nije dovoljno, već je „najveći problem“ što Srbija nije uvela sankcije. Dakle, nije problem što u toj zemlji gine na hiljade ljudi, nije problem što sankcije ne uvode ni Izrael ili Turska – članica NATO ili neke velike koorporacije, već to što sankcije nije uvela jedna mala zemlja. A koje to sankcije Srbija može da uvede Rusiji? Očigledno su one samo izgovor da bi se stvorilo jednoumlje, zapravo tamni vilajet u kome bi Zapad nastavio da grabi isključivo svoje interese, a da se drugi tome potčinjavaju.
Usijane glave okrenute profitu
Plašite li se da bi NATO ipak mogao da se umeša u sukob u Ukrajini?
– Iskreno, Zapadu ništa ne verujem. To su usijane glave morala koje zanima isključivo profit. Zato nije van razuma da se pretpostavi da iz njih progovori „ruski kompleks“ koji će od političara u tim zemljama da zahteva da uđu u rat. Međutim, u slučaju da se to dogodi, taj rat će biti nuklearni posle koga će ostati samo motike i toljage. Ipak, ma koliko u vojničkom smislu hipotetički postoji i ta opasnost, ipak verujem da se to neće dogoditi. U srpskom narodu postoji izreka „strah čuva maslo“, a NATO koji bi rado upotrebio nuklearno oružje, ipak odlično zna da bi im ono došlo glave i da je pitanje ko bi u takvom sukobu pretekao.
Jedinstvo kao štit
Na koji način Srbija može da se odbrani od pritisaka. Da li je to jačanje vojske?
– Nema sumnje da je jačanje odbrambene moći zemlje jedan od načina odvraćanja, ali Zapad ne zanima previše imamo li ili ne savremeno oružje, već koliko smo jedinstveni. Ukoliko se Srbija složi na unutrašnjem planu, ukoliko shvatimo da su naši interesi iznad svih drugih interesa, i evropskih, američkih, ruskih, kineskih… onda će nas poštovati. Ali ukoliko se budemo svađali, ukoliko nastavimo da se delimo tako da jedni otvoreno navijaju za Ukrajinu, drugi za Rusiju, jedni bi uvodili sankcije, drugi ne bi, onda će oni iskoristiti takvu situaciju, tu „mutnu vodu“ kako bi mešetarili. Dakle, prioriteti naše zemlje treba da budu stabilnost i razum. Moramo da gledamo sebe i svoje, ne kratkoročne, već dugoročne interese. To ne znači da treba da se vezujemo, ulazimo u bilo kakve saveze već da jačamo saradnju sa zemljama koje su dokazale da su nam prijatelji. Naravno, to ne znači da treba da raskrstimo sa Evropom, ali ta saradnja je moguća jedino ako ona to želi, a ako nastavi sa pritiscima – daleko joj lepa kuća. Na isti način treba da sarađujemo i sa zemljama Kvinte, ali i kada je reč o budućim odnosima sa NATO i Amerikom.
Sve više obolelih od karcinoma
General Vladimir Lazarević ističe da je protiv Srbije 1999. godine vođen nuklearni i hemijski rat.
– Šta je to nateralo Zapad da 1999. protiv SR Jugoslavije upotrebi ne samo bojne otrove, već i da povede nuklearni rat. Kako drugačije nazvati činjenicu da je na Srbiju ispaljeno toliko municije sa osiromašenim uranijumom dovoljne da se napravi nekoliko nuklearnih bombi koje su bačene na Hirošimu i Nagasaki 1945. godine. Znao je taj isti Zapad da će posledice takvog bombardovanja trajati više od četiri i po milijarde godina, a Srbija je već ove godine prva u Evropi po broju obolelih od karcinoma. Šta su oni u ove 23 godine učinili da očiste Srbiju od tog uranijuma, ali i šta su učinili da očiste Srbiju od kasetnih bombi kojima su nas gađali. Sada ti isti koji su na nas bacali te kasetne bombe osuđuju Rusiju da ih je navodno upotrebila u Ukrajini – naglašava general Lazarević.
GODIŠNjICA AGRESIJE NATO: Epopeja herojstva
Jedan ste od komandanata koji su učestvovali u odbrani 1999. godine. Iz današnje perspektive potpuno je neverovatno da ste se odupreli naletu 19 najmoćnijih zemalja sveta?
– To je posebna priča. To je epopeja odbrane naše zemlje koja se danas izučava u većini vojnih škola NATO zemalja. Naša vojska je u tome uspela zahvaljujući nemerljivom heroizmu, patriotizmu, ali i neraskidivim vezama vojske, naroda i Crkve. Istovremeno, pobedila je osposobljenost i rešenost naše vojske da se ne preda. Borci Prištinskog korpusa su tokom svih 78 dana agresiji bili u najtežim uslovima, ali od prvog dana su poručivali: “ Branimo najveću svetinju – sopstvenu zemlju“, „Nema nazad – iza je Srbija“, „Otadžbina komanduje“ ili „Za ovu zemlju vredi poginuti“. I ovim porukama, ali i svojim herojstvom, svi oni su ispisivali nove stranice istorije naše zemlje u kojima su patriotizam, moral i osposobljenost omogućili da se suprotstavimo najvećoj sili na svetu.
Taktika odbrane 1999. danas se izučava u zapadnim vojnim školama. Ipak, taj isti Zapad i dalje krivi Srbiju za taj rat?
– Oni će to pričati, ali istorija je svedok vremena i događaja. Ako pogledate njihova dokumenta uoči napada, nedvosmisleno će se pokazati da navodna humanitarna kriza nije bila povod za rat, već isključivo njihova propaganda. To su, uostalom, priznali i mnogi lideri zapadnih zemalja, ali i tadašnji čelnici NATO. Njih od početka nije zanimala sudbina ni Albanaca ni Srba, već su želeli da u godini kada su obeležavali 50 godina od formiranja NATO, Srbi otmu deo teritorije kako bi na tom prostoru postavili svoje baze koje će izmestiti iz Evrope. Drugi cilj im je bio da upravo sa prostora Kosova i Metohije krenu u dalji pohod na Rusiju. Verujem da je sada svima jasno da Srbija nije bila uzrok bilo kakvih sukoba, već je Zapad bio piroman, oni su zapalili Balkan, baš kao što su sada zapalili Ukrajinu, pa kao pomoć nude benzin da se ta vatra ugasi.
Da li ste zadovoljni na koji način javnost danas govori o 1999? Dugo godina se nije govorilo o agresiji nego intervenciji, ćutalo se o herojstvu pripadnika vojske?
– Najveća nesreća je što je vlast, koja je 2000. godine u Srbiji izvršila prevrat i državni udar, sve činila po diktatu NATO. Ne samo što su pokušali da unište vojsku, već su posmenjivali sve ratne komandante, a mnoge od njih oterali u Hag. Istovremeno, bilo je zabranjeno da se govori o herojstvu Srba u odbrani otadžbine. Ipak, od 2012. godine Srbija je svesna svojih junaka i svoje epopeje. Srbija se danas ne stidi toga što je branila svoju zemlju, ona ponosno slavi svoje junake ne samo sa Košara, već i Paštrika, Drenice, Bajgore, Malog Kosova, odnosno sa svih prostora svakog dana niču novi spomenici, pišu se knjige, u udžbenike ulazi borba za slobodu, snimaju se igrani i dokumentarni filmovi.
Razgovor sa Pavkovićem
Jedan ste od legendarnih komandanata Treće armije. Da li se čujete sa svojim nekadašnjim kolegama?
– To se podrazumeva. Ove nedelje me je pozvao i komandant Treće armije, general Nebojša Pavković koji je nažalost i dalje u finskom zatvoru. Zaželeo sam mu da se što pre vrati, da budemo jači za još jednog junaka iz odbrane zemlje.
Taktika 4M
Zvuči neverovatno da je učinak kompletne avijacije NATO na Kosmetu bilo svega 13 uništenih tenkova?
– Tako je. To nam je pošlo za rukom jer smo primenjivali taktiku 4M: maskiranje, manevar, mobilnost i moral. I to je neprijatelj nedvosmisleno priznao.
