Istorija skupštinskih izbora u Srbiji, još od onih prvih, održanih prema Namesničkom ustavu iz 1869, u isto vreme je istorija maštovitih krađa i prekrađa glasova, podvala, hapšenja, nemogućih koalicija, cenzure štampe, zamajavanja naroda, raskrvavljenih glava, pa i ubistava.
Već od prvih decenija u mladoj srpskoj državi bilo je demokratije, ali isprva uglavnom na papiru.
Miloš Obrenović, prvi knez Srbije, pod pritiskom velikih sila morao je da dozvoljava i potpisuje napredne ustave, a nije ih se pridržavao. Njegov sin Mihailo je imao povremene skupštine i stalne ministre, ali je takođe vladao sam tvrdeći da, zapravo, nema s kim da vlada.
Kada su mu jednom liberali zamerili što u Srbiji nema dovoljno zapadnjačkog parlamentarizma, Mihailo je izneo pred njih akt tadašnje Skupštine, a na njemu, umesto potpisa, krst do krsta!
– Dokle god ni poslanici ne umeju svog imena napisati, dotle se, Boga mi, vi mladići uzalud žurite da proklamujete velike slobode – rekao im je Mihajlo tada.
Knez je voleo da napomene kako on lično u Srbiji poznaje sve obrazovane ljude, jer ih nema više od 12…
– Ustanove jedne zemlje ne prave se za 12 ljudi, nego se moraju podešavati prema opštem nivou naroda – objašnjavao je mladim liberalima.
– A dati parlamentarizam, samo da bi Milovan Janković (političar onog vremena) mogao držati parlamentarne besede, bilo bi neozbiljno – tumačio je prvi prosvećeni knez Srbije.
