Kako godine idu, sve češće se zapitamo ko smo mi, odakle dolazimo i kuda putujemo.Ne ulazeći u bilo čije verovanje jer, šta god neko mislio, u pravu je! Sve je individualno i značajno ovisi od onoga kako razmišljamo i kako gledamo na svet.
Ipak, ovde ćemo pobliže pogledati koliko različitih ljudi, kroz prethodnih, na primer 12 generacija, nosimo u sebi. Koliko genetskog nasleđa je utkano u nama, koliko junaka, a možda i onih drugih.
Nazivi za 12 predaka
Zašto baš 12 generacija? Pa zato što u srpskom jeziku imamo poznate nazive za 12 kolena i po muškoj i po ženskoj liniji. Ima po nekim navodim i više, ali 13. generacija ima prilično sporan naziv (kurajber i kurajberka) koji se u svakodnevnom govoru odnosi na nekoga ko se pretvara da sve zna, a pojma nema.
U tom smislu, idemo samo do 12. Kolena unazad. Dakle, prvi red su otac i majka, potom deda i baka, treći je pradeda i prababa, potom čukondeda i čukonbaba, peti red su nabrdeda i nabrbaba, zatim idu kurđel i kurđela, sedmi askurđel i askurđela, osmi su kurđun i kurđuna, deveti kurlebalo i kurlebala, deseti sukurdol i sukurdola, 11. generacija su sudepač i sudepača i dvanaesta je parđupan i parđupana.
Kada ih sve pobrojimo dolazimo do podatka da je u svakome od nas, verovali ili ne, genetski na neki način urezano 4.096 ljudi (možda i dvostruko više ako ih sve još i zbrojimo, što bi matematički bilo preciznije, ali da ne komplikujemo).
Računica je jednostavna, za svaku prethodnu generaciju je potrebno da udvostručimo broj. Dvoje roditelja, četvoro baba i deda, osmoro prababa i pradeda, 16 čukundeda i čukunbaba i tako do 12 generacije unazad. Dolazimo dakle do vremena Dušanovog carstva koje je osnovano 1346. godine, a možda, ukoliko su nam preci bili dugovečniji i do 1217. godine kada je Stefan Nemanjić postao prvi srpski kralj.
Brojne generacije
Kada bismo nastavili istom logikom i matematikom do vremena Isusa Hrista, dakle nekih 2000. godina unazad, došli bi smo do zaključka da u sebi nosimo gene prethodnih 32 ili 33 generacije, a to znači da je u nastajanju svakoga od nas na neki način učestvovalo oko 8 milijardi ljudi, više nego sada svet ima ukupno stanovnika.
Ovde želim da zaključim da svi moramo da budemo oprezni kada donosimo važne odluke koje mogu da utiču na generacije koje dolaze.
Suzuki sve zna!
Kada smo već kod istorije i novih znanja da se ovde podsetimo jedne anegdote.
Prvi dan u jednoj srednjoj školi u Americi učiteljica predstavlja razredu novog učenika Akira Suzukija iz Japana. Počinje redovan čas i učiteljica ispituje.
– Sada ćemo da vidimo koliko poznajete američku istoriju. Ko je rekao sloboda ili smrt“?
Odjednom tišina, jedino Suzuki digne ruku.
– Patrik Henri, 23. marta 1775. godine u Virdžiniji – reče momak
– Vrlo dobro, Suzuki – pohvali ga učiteljica. – A ko je rekao država je narod i kao takva ne sme nikada umreti.
Opet muk, jedino Suzuki diže ruku.
– Abraham Linkoln, 1863. godine u Vašingtonu.
Učiteljica pohvali Suzukija i prekori ostale učenike rečima:
– Sram da vas bude, vidite Suzuki je Japanac, a poznaje američku istoriju bolje od vas.
U to neko, iz zadnje kupe tiho reče: “Terajte se odvratni Japanci”.
– Ko je to rekao? – upita besno učiteljica. Suzuki digne ruku i reče:
– Admiral Vilijem Helsej, 1942. godine u Guadalkalalu, kao i Li Lakokoa 1982. na skupštini akcionara Krajslera u Detroitu.
Razred u tišini, dok jedan učenik reče: “Suzuki je đubre”.
– Ko je to rekao? Ko je to rekao? – prodere se učiteljica.
Suzuki hladno ustane i odgovori:
– Valentino Rosi u Rio de Žaneriju, na velikoj nagradi Brazila 2002.
Učiteljica pada u nesvest, a u tom trenutku u učionicu ulazi direktor škole i kaže:
– Dođavola, ovakav haos nikada nisam video?!
Suzuki ustane i uzviknu:
– Naš predsednik ministru finansija prilikom predstavljanja državnog budžeta prošle godine.
