Početkom 20. veka, troje inovatora, koji nisu bili međusobno povezani, uočilo je problem sa kišom i snegom koje treba ukloniti sa prednjeg stakla automobila.
Funkcionalni mehanizam za čišćenje prednjeg vetrobranskog stakla patentirale su tri osobe – i sve tri su to prijavile 1903. godine, objavila je Škoda na svom medijskom portalu.
Početkom 1900-ih, Meri Anderson iz Alabame je bila u tramvaju tokom posete Njujorku.
Bilo je hladno i mokro. Kiša se zaledila na vetrobranskom staklu, zaklanjajući vozaču pogled.
Kao što je to bilo uobičajeno u to vreme, vozač je otvorio bočni prozor i počeo da briše rukom vetrobransko staklo. Ali, na veliku žalost putnika, takav postupak vozača doveo je ulaska hladnog vazduha u tramvaj.
Veruje se da je upravo tada gospođa Anderson počela da razmišlja o uređaju kojim se može upravljati iznutra.
Nekoliko meseci kasnije osmislila je svoj prototip „drvene ruke“ sa gumenom oplatom, kojom se upravljalo polugom blizu upravljača. Poluga je aktivirala mehanizam opruge koji je pokretao „ruku“ preko stakla.
Patent je odobren 10. novembra 1903, ali nikada nije pronašao investitora. Problem gospođe Anderson bio je u tome što je bila ispred svog vremena jer je automobilski bum započeo tek desetak godina nakon njenog izuma.
Otprilike 1916. brisači vetrobrana već su bili standardna karakteristika američkih automobila. Ali, rok važenja njenog patenta je istekao pre nego što je mogla na njemu da zaradi.
Robert Daglas bio je samo nekoliko meseci brži od Meri Anderson, 12. marta 1903. patentirao je čistač prozora kabine lokomotive.
Da bi priča o brisačima vetrobranskog stakla bila još zanimljivija, irski izumitelj Džejms Henri Apdžon patentirao je sopstveni uređaj za čišćenje prozora kočija, motornih automobila i drugih vozila 9. oktobra 1903. godine.
Stoga, izum brisača vetrobranskog stakla mogli bismo pripisati ovim trima osobama.
