„SAD predložile su Beogradu i Prištini da spor oko jezera Gazivode reše kroz osnivanje komisije za reku Ibar, po modelu koji bi bio sličan američko-kanadskom o reci Kolumbija“.
Ugovor o reci Kolumbiji regulisao je vodu, vlasništvo nad njom i optimizovano korišćenje energije. Svu vodu preuzima jedan entitet – kompanija i onda ona plasira energiju na osnovu ugovora.
Politički analitičar Dušan Janjić smatra da to uopšte nije rešenje za ono što piše u Vašingtonskom sporazumu tj. da nije celina rešenja.
– Priština je u stvari odgovorila već. Ona je rekla u redu može da se razmatra jer se ne tiče pitanja svojine. A to je klljučno pitanje za strnau Srbije. to nije samo vlasništvo tih pet sela koja su potopljena, to je i pitanje granice – rekao je Janjić.
Jezero Gazivode najveće je na Kosovu. Trećina vodosnabdevanja na Kosovu i 97 odsto proizvodnje struje direktno zavisi od Gazivoda.
Iz „Energija Balkana“ Jelica Putniković je rekla da Priština ne može bez vode iz Gazivoda, za razliku od Srbije.
– Ali zašto bi propustila nešto što je hidropotencijal Srbije i preduslov da bi se koristile bio je SZO, što kosovska strana neće da ispoštuje – rekla je Putniković.
Naglasila je da „ko drži ključ Gazivoda drži i ključ Kosova“.
– Problem Gazivoda, smatraju stručnjaci, seže mnogo dublje od pitanja vlasništva nad električnom energijom. U dubinama jezera leži neprocenljiva riznica srpske kulture – dodala je Putniković.
Prvo je pitanje međusobnih potražvanja, zaštite imovine potopljenih sela.
– Pitanje teritorije, kome pripada, Srbiji, Kosovu, treće je šta ćete sa kulturnim nasleđem, dole ima crkava – objasnio je Janjić.
Putniković je rekla da se političari iz Amerike i Evrope često ne zainteresuju za pravu suštinu stvari na terenu, a zapravo bi trebalo da brinu o tome kako rešiti pitanje na pravni, ekonomski politički način u Srbiji.
