Pošto je grupa Aboridžina, koja me zatekla zaglavljenog u blatu, uspela da dovede pomoć – laknulo mi je. Bager je očistio blato na drugoj strani reke, kako bi moji točkovi mogli da dotaknu čvrsto tlo i auto je prevučen na drugu stranu.
Nastavio sam put i konačno stigao u Hels Krik, gde mi je policija pomogla da popunim G2G pass, koji je obavezan za Zapadnu Australiju. Natočio sam gorivo i zamenio gume. Prema planu, trebalo je da nastavim put za Brum, ali su mi meštani rekli da je put ka tom gradu zatvoren, zbog velike količine vode.
Takođe, na dva mesta sam dobio informaciju da su tih dana u pustinji Tanami nastradale dve osobe. Kad sam to čuo, pomislio sam da neko možda želi da me zastraši. Međutim, isto su mi ispričali i na drugom mestu, što me je uverilo da se tragedija zaista dogodila. Tek tada mi nije bilo svejedno…
Povratak kući
Od tog trenutka želeo sam samo da što pre stignem kući u Sidnej, i da ponovo zagrlim moje drage unuke i ostale članove familije. Jedino je put prema Severnoj Teritoriji bio otvoren. Uspeo sam da dođem do puta koji ide od Darvina do Alis Springsa. Na pojedinim mestima drum je bio pod vodom i osetio sam da je ušla u auto.
U sumrak mi se nekoliko goveda isprečilo na putu. I tu sam dobro prošao prilikom naglog kočenja i manevrisanja. Po noći nisam želeo da vozim, niti je bilo ko tada vozio putem, jer je bilo suviše opasno. I po danu je promet bio minimalan. Na pumpi u Alis Springsu sam ponovo nasuo gorivo. Na suprotnoj strani bio je kombi u koji je mlađi čovek sipao naftu. Pogledao me i upitao, na našem jeziku, odakle sam!
Odgovorih iz Banja Luke. Rekao mi je da je njegov otac iz Brčkog i da ide u Bangle Bangles, odakle sam dolazio autoputem.
Rekoh mu ukratko da je taj park zatvoren i ispričao sam mu o problemima s kišom i poplavama. Izgleda da ni on nije razumeo koliko je tamo padala kiša i da su i asfaltni putevi zatvoreni.
Ode momak da plati račun, a ja se sklonih s pumpe i nastavih put. Uz put sam video i da ljudi s kamp prikolicama idu u pravcu iz kog se vraćam. Pomislih da ni oni ne znaju šta ih tamo može snaći. Meni je rečeno da će verovatno prava turistička sezona početi kad kiše prestanu, a da se završava u avgustu.
Putovanje treba isplanirati
Pred svako duže putovanje u australijsku unutrašnjost potrebno je informisati se preko agencija i interneta šta može da vas zadesi tokom puta i kada je najbolje krenuti.
Treba dobro paziti da se ne zaluta, jer Australija ima nekoliko velikih pustinja. Eto, ja sam zalutao u najgore vreme. Ako se neko i odluči da prođe pustinjom, ako je to dozvoljeno i kada su vremenske prilike povoljne, potrebno je pri ruci imati adekvatnu opremu – rezerve goriva, rezervne točkove, paket prve pomoći, hranu i vodu.
Sve sam to znao, samo nisam znao da zapravo idem u pustinju. Oni koji se odluče na takvo putovanje, za lepa vremena, treba da putuju obično u društvu i s najmanje dva auta s pogonom na sva četiri kočka. I pored toga, potrebno je obavestiti nekog od poverenja kuda ste otišli i kada se vraćate jer telefon u pustinji nema domet.
Ako se zaluta, treba se odmah vratiti nazad ukoliko je moguće. Ovde nisam priložio fotografije polomljenih osovina od auta, iskrivljenih felni i mnoštva pokidanih guma koje su ostale u pustinji, niti automobila koji su iz nekih razloga ostali tamo. Bilo bi to još tužnije. Prešao sam 9.800 kilometara i opet nisam uradio sve fotografije. Ali, dobro je… Preživeo sam.
Čemu veliko putovanje?
Kada sam se vratio kući par prijatelja me pitalo zašto na toliku daljinu putujem sam, jer je opasno zbog toga što Australija ima velika prostranstva koja su ne naseljena.
Rekoh zato što nemam nikoga da mi pravi društvo, ali nisam želeo ni da nečiji život bude izložen opasnosti. Opet su me pitali pa zašto putujem?! Objasnio sam da radim fotografije za moju knjigu “Australian Landscape”, na engleskom jeziku, za koju su mi potrebne slike iz svih delova kontinenta.
Mislim da je to trenutno jedinstven projekat. Nije lako uraditi sve to, posebno u ovo doba pandemije, restrikcija i kišne godine, ali želim da nešto ostavim iza sebe na dobrobit svih.
Zahvalnost za pomoć
Bogu sam zahvalan da se ovo zadnje putovanje dobro završilo uz pomoć Boga. Ovom prilikom zahvaljujem se i mojim prijateljima koji su mi ponudili svoju pomoć vezano za knjigu. Nikakav prihod niti očekujem, niti će ga biti. Želim samo još nešto korisno da uradim za Australiju i za sve nas. I opet nadam se da ćemo uspeti.
Zahvaljujem se aboridžinskoj zajednici (Wirrimanu Community) i policiji u Balgo i Hels Krik kao i njihovoj centrali u Pertu na pomoći koju su mi pružili da bi preživeo u Tanami. Ujutro kad se probudim pomislim da je to bio samo ružan san.
Greške ne sme biti
Nadležni su dobili sve podatke o meni. Predloženo mi je da upoznam sve sa kojima sarađujem o tome šta se desilo i šta se moglo desiti kada se zaluta u pustinju naročito pri lošem vremenu i u nedostatku potrebne opreme.
Rekli su mi da se to ne bi smelo više nikome desiti. Mora se dobro paziti da se ne pogreši. Treba se strogo pridržavati uputstava nadležnih institucija i oznaka na putu, naročito kada se radi o kišnoj sezoni u pojedinim delovima Australije. Noću ne treba voziti u takvim uslovima.
