Nema tog Srbija koji je posetio čuveno vojničko groblje na Zejtinliku koji nije upamtio lik Đorđa Mihailovića, čuvara i grobova i sećanja na srpske junake iz vremena Prvog svetskog rata koji su zauvek ostali na grčkoj zemlji. Đorđu je 92. godina, ali je još na usluzi svima koji su dođu da traže večne kuće svojih predaka ili da čuju priču o podvizima i i stradanju srpske vojske. Ljudima ostaje u pamćenju prepoznatljiv blagi lik ovog starca.
Za svoj rad na večnoj straži na vojničkom groblju na Zejtinliku Đorđe Mihailović je 2014. godine odlikovan Ordenom srpske zastave drugog stepena, o njemu su ispevane pesme i snimani filmovi, a nedavno mu je uručen poklon od naroda iz Šumadije koji mu je, kako je rekao, najdraži od svih. Od Ivice Anđelića iz Aranđelovca i njegovih brojnih prijatelja Đorđe Mihailović je na dar dobio kompletnu srpsku narodnu nošnju (jelek, anterija, kanica, na brič pantalone, vunene čarape i opanke).
– Kad sam pre nekoliko meseci posetio Solun, upoznao sam legendarnog čuvara groblja Đorđa koji je na mene ostavio dubok utisak svojim odnosom i prema mrtvima na Zejtniliku i prema Srbiji. Tada se u meni javila želja da se makar nekom sitnicom odužim čoveku i njegovim precima koji su svoje živote posvetili očuvanju sećanja na srpske junake. U razmišljanju o tome šta bi najviše obradovalo starinu, u dogovoru sa suprugom i prijateljima, odlučio sam da to bude narodna nošnja. Nismo pogrešili. Kad mu je uručena srpska narodna nošnja, starina je kroz suze objasnio da mu je to, zapravo, bila i višedecenijska želja o kojoj je ćutao. Na ovaj način, i ne znajući za potajnu Đorđevu želju, omogućili smo mu da tek u devedeset drugoj godini života konačno obuče nacionalnu odoru svojih predaka – obašnjava Ivica Anđelić iz Aranđelovca.
Čast da uruče narodnu nošnju legendarnom čuvaru srpskog vojničkog groblja na Zejtniliku pripala je Snežani i Budimiru Milojeviću iz sela Zagorica kod Topole, koji su, kao porodica Ivice Anđelića i mnogi dugi, učestvovali u prikupljanju novca za izradu kompletne narodne nošnje za Đorđa Mihailovića.
– Čika Đorđe je zaista bio dirnut poklonom koji smo mu uručili i nije izdržao da ne pusti suze. Zahvalio se u svoje i u ime svoje porodice uz reči da mu je ovim ostvaren san koji je sanjao gotovo šest decenija koliko bdi nad grobovima oko 8.000 srpskih heroja poginulih na Solunskom frontu u vreme Velikog rata – reči su Snežane i Budimira Milojevića.
Porodično zaveštanje
Prvi čuvar groblja na Zejtinliku bio je Đorđev deda Savo Mihailović, solunski dobrovoljac, Srbin iz sela Grblje u Boki Kotorskoj. Savo je sakupiio posmrtne ostatke svih svojih saboraca i čuvao ih do smrti 1928. Sahranjen je, po svojoj želji, uz svoje drugove na groblju Zejtnlik. Njega je, po amanetu koji mu je ostavio otac, na mesto „mrtve straže“ na Zejtinliku zamenio sin Đuro Mihailović, Đorđev otac, koji je ostao upamćen kao čovek koji je uspeo da u toku Drugog svetskog rata sačuva srpsko groblje i njegove relikvije od nacističke pljačke. Đuro je preminuo 1961. godine i sahranjen je, po ličnoj želji, pored oca i srpskih heroja na Zejtinliku.
Đuru je, opet po zaveštanju, na mesto čuvara srpskih grobova zamenio Đorđe, poslednji iz porodice Mihailović po muškoj liniji. On i sada, iako je već zagazio u desetu deceniju života i dobio zamenu na mesto čuvara, svakog dana stražari nad senima srpskih junaka i ispunjava zavet koji je primio od oca.
Dačić obećao pasoš
Ministar spoljnih poslova Srbije Ivica Dačić nedavno je posetio Zejtinlik gde je položio venac i još jednom se poklonio senima srpskih vojnika. Dobrošlicu mu je poželeo Đorđe Mihailović, koji se ministru požalio da, iako je srpskog porekla i njegova porodica decenijama brine o srpskom vojničkom groblju, on nikada nije bio u Srbiji i nema srpsko državljanstvo ni pasoš. Dačić je obećao da će Ministarstvo pomoći da se on po ubrzanom postupku primi u srpsko državljanstvo i da mu se izda pasoš.
