Sjedinjene Države su koristile čitavu lepezu metoda za špijuniranje Sovjetskog Saveza, a jedna od njih su bili baloni. Samo tokom 1956. nad teritorijom SSSR-a lansirano je preko 500 takvih aparata.
Pre 65 godina Sjedinjene Države su pokrenule projekat WS-119L ili „Genetriks“ („Roditeljka“), čija je namena lansiranje aerostata za nadzor nad teritorijama SSSR-a, istočne Evrope i Kine. S tim u vezi, 4. februara 1956. godine, Sovjetski Savez je izrazio protest protiv vlade SAD.
Amerikanci su objavili da vode program civilnih istraživanja za Međunarodnu geofizičku godinu (1957). Ali obmana je brzo otkrivena kada je sovjetska vlada uspela da ukaže na špijunsku opremu na uništenim balonima. I ovo više ni za koga nije bila tajna.
Kako su lansirani špijunski baloni
Među činjenicama o letu Jurija Gagarina bila je i sledeća: za kapsulu u kojoj se sleteo prvi kosmonaut, poljoprivrednici koji su bili svedoci ovog sletanja, pomislili su da je to „špijunski balon“. I ovo nije slučajno. Od početka januara do početka februara 1956. godine, lansirano je više od 500 visinskih aparata sa nekoliko platformi u Zapadnoj Evropi, Turskoj i SAD.
Globalna špijunska operacija bila je usmerena uglavnom protiv SSSR-a radi sastavljanja detaljnih geografskih karata i utvrđivanja vojnog potencijala ove zemlje, podseća list „Argumenti i fakti“.
Od kraja ‘40-ih godina pokušaji američkih aviona da naruše sovjetski vazdušni prostor sve su uspešnije suzbijani. To je donekle smanjilo uzbuđenje Amerikanaca kada su planirali izviđačke letove iznad teritorije SSSR-a. S tim u vezi, u Sjedinjenim Državama su pokrenuta dva programa: jedan od njih je predviđao stvaranje stratosferskog izviđačkog aviona, a drugi upotrebu automatskih balona za posmatranje. U okviru ovog programa, Amerikanci su planirali da lansiraju 3,5 hiljada balona. Zasnovani su na modifikovanim meteorološkim balonima koji su opremljeni izuzetno osetljivom, visokopreciznom fotografskom opremom koja je pričvršćena na specijalnim gondolama. Baloni su dostizali visine od 15 do 30 km, što je znatno premašivalo vrhunac leta tadašnjih lovaca. Brzina balona je bila oko 30 m/s, što je otprilike brzina vetra tokom jakog uragana.
Sovjetsko vazduhoplovstvo obaralo balone
Pretpostavljalo se da će Amerikanci nakon leta nad sovjetskom teritorijom od zapada prema istoku pokupiti u Tihom okeanu balone i gondole sa opremom. Međutim, u stvarnosti je ispalo sasvim drugačije. Otprilike polovina njih je mogla da preleti nad teritorijom SSSR-a, a samo 31 gondola je imala fotografske filmove koji su pogodni za identifikaciju i upotrebu. Neki od balona su ispadali iz stroja zbog greške u proračunima, a neke je, na iznenađenje Amerikanaca, obaralo sovjetsko vazduhoplovstvo. Stvar je u tome što se na hladnijem noćnom vazduhu gas u balonima hladio, dinamička sila se smanjivala, i do zore oni su se spuštali do visina koje su mogli da dostignu sovjetski lovci. Sovjetski stručnjaci su pažljivo proučavali oborene balone i uočili nešto zanimljivo. Konkretno, fotografski snimak iz američkih špijunskih balona je korišćen u sovjetskoj automatskoj međuplanetarnoj stanici „Luna“, koja je fotografisala udaljenu stranu Meseca.
Ubrzo se u SAD pojavio izviđački avion „Lokid U-2“, koji neko vreme sovjetski PVO sistemi nisu mogli da savladaju. Bilo je i drugih špijunskih projekata sa upotrebom vazdušnih balona. Na primer, projekat „Greb beg“ („Torba sa poklonima“). To je bio program za uzimanje uzoraka vazduha u cilju nadgledanja u stratosferi ispitivanja nuklearnog oružja u SSSR-u. Ovaj projekat se nastavio do ranih ‘70-ih, ali su razne špijunske konstrukcije letele još dugo nad sovjetskom teritorijom. SAD su lansirale stotine balona svake godine. Tako je, na primer, samo do 11. avgusta do 14. septembra 1975. godine 11 vazdušnih balona ušlo u vazdušni prostor SSSR-a.
Glasine o NLO
Amerikanci su počeli mnogo da koriste automatske balone za strateško izviđanje nedugo nakon rata. A tokom rata Britanci su ih masovno koristili. U periodu 1942-1944, na ovaj način su vršili diverzije na teritoriji Nemačke. Lansirano je oko 100 hiljada malih balona, od kojih su neki bili opremljeni uređajima koji uzrokuju kratke spojeve u dalekovodima, a neki zapaljivom smešom koja izaziva požare. Najveći uspeh Britanaca je bilo uništenje moćne elektrane u blizini Lajpciga u julu 1942. godine. Tada je požar, koji se dogodio zbog kratkog spoja, doveo do uništenja sve opreme u stanici.
U to vreme u Japanu je stvorena neka vrsta interkontinentalnog oružja. Tamo su napravili konstrukciju balona na koju su bile pričvršćena protivpešadijske i zapaljive bombe. Baloni su lansirani iznad Tihog okeana i na njih su postavljeni tajmeri za tri dana leta. Za to vreme balon je trebalo da stigne na teritoriju Sjedinjenih Država i Kanade i automatski ispusti teret.
Japanci su od novembra 1944. do aprila 1945. godine lansirali više od 9000 ovih balona. Za početak su izabrali period najjačih vetrova, ali nisu uzeli u obzir da u Severnoj Americi u to vreme često pada kiša ili sneg, i time su smanjili šansu za požar od bačenih bombi. Japanci su se nadali da će lansiranje svakog desetog balona biti uspešno. Međutim, Amerikanci su pronašli na svojoj teritoriji oko 300 japanskih balona. Moguće je da je bilo i drugih balona koji su padali na nenaseljeno područje. Lovci američkih vazdušnih snaga su uništili nekoliko balona. Ali nije se dogodio ni jedan požar, iako su baloni bili rasuti po gotovo polovini zemlje: od Aljaske do Teksasa. Amerikanci u početku nisu mogli da shvate odakle dolaze baloni. Ali na kraju su otkrili da je pesak u vrećama balona japanskog porekla.
Lansiranje izviđačkih balona je dovelo do toga da se u zapadnoj štampi pojavi veliki broj izveštaja o neidentifikovanih letećim objektima. Prvi talas saopštenja se dogodio 1947. godine, kada je jedan balon koji je lansiran u okviru tajnog projekta „Mogol“, srušen u pustinji blizu Rozvela u Novom Meksiku. Oprema koja se čuvala u avio-bazi u Rozvelu, sa slomljenom gondolom balona, doprinela je širenju glasina da se u hangaru baze čuvaju oboreni vanzemaljski brod i balzamovana tela ovih stvorenja. Tajnost operacije nije dozvolila Amerikancima da otkriju pravu prirodu tih predmeta. Nije slučajno što se od sredine 1950-ih, kada su američke obaveštajne službe lansirale ogroman broj špijunskih balona iznad teritorije SSSR, pojavila čitava industrija NLO, a sami neindentifikovani leteći objekti su postali jedna od najpopularnijih tema raznoraznih diskusija.
