Ovog 17. marta navršava se 19 godina od pogroma Srba sa Kosmeta. Tada je od Srba potpuno etnički očišćeno šest najvećih gradova južne srpske pokrajine: Priština, Obilić, Kosovo Polje, Lipljan, Gnjilane i Prizren, kao i devet sela. U tih nekoliko dana poginulo je 28 ljudi, više od 900 nealbanaca je pretučeno i teško povređeno, a raseljeno je više od 4.012 Srba, Roma, Aškalija i Egipćana.
U neredima je proterano više od 4.000 ljudi, spaljeno oko 1.000 kuća i srušeno ili devastirano oko stotinu pravoslavnih svetinja od kojih su neke pod zaštitom Uneska ili baština iz srednjeg veka.
Pogrom je započeo u popodnevnim časovima 17. marta nakon što su prištinski mediji objavili da su Srbi u Ibru, u selu Čabra, u srpskoj opštini Zubin Potok, udavili troje albanskih mališana.
Pokazalo se da je ova lažna vest zapravo bila samo „okidač“ za ranije pripremljen sveopšti napad Albanaca na srpske enklave na celom području Kosova i Metohije. Prema podacima UNHCR, a pred očima Kfora i Unmika, uništeno je gotovo 6.000 stambenih objekata, od čega 935 spaljeno ili minirano.
Udarni talas agresije
Živojin Rakočević, novinar i književnik iz Gračanice ocenjuje da je pogrom Srba 17. marta 2004. godine „još više konstituisao geto u kome žive Srbi“.
– Život Srba u gradu je tada definitivno izgubljen, a povratak proteranih je potpuno obesmišljen. Najveći deo zapadnog političkog establišmenta je odlučio da po svaku cenu nagradi Albance i prizna nezavisnost Kosova. Ta vrsta paradoksa i apsurda se svake godine samo još više uvećava – ističe Rakočević. Rakočević je kao novinar bio direktan svedok svega što se dešavalo tih dana.
– Prva asocijacija na 17. mart je udarni veliki talas koji se pojavljuje niotkuda ispred vas i pogađa sve što imate, sve što ste nasledili i sve što predstavlja vašu budućnost. Nijedan atom vašeg bića ne ostaje izvan tog udara i agresije. Kao novinaru, to je za mene bilo „ledeno“ prikupljanje slika o stradanju i pokušaj da se spase neko kome se približava vatra, rulja i smrt. To je hiljadu puta ponovljeni put od emotivnog sloma do racionalne analize i pitanja: „Zašto se ovo dešava u doba mira i pod vlašću demokratskog sveta?“ – naglašava Živojin Rakočević.
Pakao pred očima
Istoričar Aleksandar Gudžić tog marta je imao 19 godina i nalazio se u selu Dobrosin, na desetak kilometara od Gračanice. Gledao je pakao svojim očima koji opisuje kao „američki ratni film“.
– Prva asocijacija koju imam na 17. mart je da je ovaj pogrom zapravo bio dovršetak etničkog čišćenja nad Srbima i pokušaj brisanja srpskog prisustva na Kosovu i Metohiji koje je počelo 1999. godine. Kod svih nas koji smo se nalazili tada u enklavama bili su ogromni strah i neizvesnost. Niko od nas nije znao šta će biti sutra. Pored opasnosti za sopstvene živote, istovremeno smo strahovali i za sudbine naših rođaka u drugim enklavama: u Lipljanu, Gračanici, Rabovcu, Mitrovici… U svim tim mestima Srbi su bili izloženi nasilju i agresiji albanske većine, a najtužnije je što se sve to odvijalo uz prećutnu saglasnost međunarodne zajednice koja je gotovo nezainteresovano sve posmatrala – navodi Gudžić i dodaje da se Srbi, ni skoro 20 godina kasnije, nisu oslobodili straha.
– Već dve decenije živimo sa strahom da nam se 17. mart opet može ponoviti. To je ta neizvesnost zbog koje jedva zaspimo i prvo je na šta pomislimo kada se probudimo – zaključuje Gudžić.
Plač jedne devojčice
Istoričar Aleksandar Gudžić kaže da će ga čitav život pratiti dve slike od 17. marta.
– Ironično, dok smo strahovali za svoje živote istovremeno su na televiziji išle slike kako vojnici Kfora spasavaju Srbe iz nekoliko opkoljenih sela. Urezali su mi se u pamćenje plač jedne devojčice koja silazi s kamiona i plač starca koji je svestan da se više nikada neće vratiti na svoje ognjište. To je ono što me stalno podseća na 17. mart 2004. godine – ističe Gudžić.
Čupanje krstova
Scene divljaštva, čupanja krstova sa kupola crkava obišle su svet. Najgore je prošao srednjovekovni dragulj, crkva Bogorodice Ljeviške u Prizrenu koja je zapaljena iznutra mada je bila pod zaštitom Kfora i opasana bodljikavom žicom. Crkva je zapaljena, oltarski prostor oskrnavljen, a Časna trpeza razbijena. Njen živopis od neprocenjive vrednosti, oštećen je u bezumnom paljenju. Unosili su zapaljene gume da bi što više štete naneli živopisu, među kojima su freske iz 13. veka.
Kancelarija za KiM je u saradnji sa Republičkim zavodom za zaštitu spomenika kulture i Ministarstvom kulture i informisanja inicirala veliki projekat potpune obnove ove svetinje. Od dolaska međunarodnih snaga 1999. godine na teritoriji AP Kosova i Metohije devastirano je ili uništeno 135 crkava, manastira i drugih objekata SPC. Zahvaljujući sredstvima Vlade Srbije, delimično ili potpuno obnovljeno je više od polovine oštećenih sakralnih objekata, među kojima se izdvajaju projekti obnove manastira Devič i Zočište, Bogoslovije i Sabornog hrama Sv. Đorđa u Prizrenu.
Spaljeni dom starice
Na naše pitanje koja slika mu se iz tog marta najviše urezala u glavu, Živojin Rakočević bez puno razmišljanja odgovara.
– To je strah pretvoren u ravnodušnost u očima starice koju smo izveli iz demolirane kuće u Čaglavici. Njen pogled na, odmah potom, spaljeni dom. Zatim, u pamćenje mi se urezao mir starice o sopstvenoj nesreći i žalost za ubijenim mačkom koji je sve vreme bio uz učiteljicu Dobrilu Dolašević u njenom uništenom domu u Prizrenu. Zatim, to su crni zidovi Bogorodice Ljeviške, ubijeni grad Prizren – navodi Rakočević.
Šteta nekoliko desetina miliona evra
Prema procenama nekadašnjeg Koordinacionog centra za KiM, vrednost uništene privatne imovine procenjena je na najmanje nekoliko desetina miliona evra. Prema podacima SPC, u tih nekoliko dana uništeno je ili oštećeno 40 crkava i manastira od kojih polovinu čine zaštićeni spomenici kulture.
Na meti Albanaca našli su se manastir Devič, manastir Svetih arhangela u Prizrenu, Crkva Bogorodice Ljeviške i Crkva Svetog Đorđa u Prizrenu, Crkva Uspenja Presvete Bogorodice u Đakovici, manastirska crkva Svetih Kozme i Damjana u Zočištu. Nestalo je ili uništeno više od 10.000 fresaka, ikona, putira, odeždi, kao i crkvenih venčanih i krštenih knjiga. Zahvaljujući prisebnosti padobranskih jedinica iz italijanskog kontigenta Kfor, Albanci nisu uspeli da zapale Pećku patrijaršiju i manastir Visoki Dečani.
