Ako sam na išta ponosan onda je to što mi nijedan vojnik nije poginuo ili je ranjen. Ali, o sebi uopšte ne razmišljam kao o heroju.
Ljudi uopšte nisu svesni da čoveku jako malo treba da bi živeo normalno i zdravo. To sam shvatio na VMA. Gledao sam patnju i strah, ljude kojima su amputirane ruke i noge, slušao stravične jauke i uvideo da je ljudski život ništa. Tada shvatiš koliko je zapravo malo potrebno da bi bio ispunjen srećom.
Ovako priča Mile Pantović (43), jedan od junaka bitke za Košare. Pripadnik je čuvenog 53. graničnog bataljona koji se 9. aprila 1999. suprotstavio desetostruko jačem i brojnim neprijatelju na samoj granici Srbije i Albanije. Pantović je bio učesnik prva dva od ukupno 67 dana pakla. Ujedno, to je poslednji pripadnik Vojske Srbije koji je te 1999. bio u karauli Košare. Mada je najveći deo ove zgrade razoren, a zatim i prešao u ruke neprijatelja, epskom hrabrošću golobradih mladića, a zatim i pripadnika drugih jedinica tadašnje Vojske Jugoslavije, NATO i OVK sve do kraja agresije nikada nisu uspeli da pređu dalje od te tačke.
– Pokazali smo da granicu ne brani strah, već patriotizam i inat. Srpski inat – dečački se osmehuje naš sagovornik koji kao „suvenir“ na te događaje ima ogroman ožiljak i više od pedeset gelera u desnoj ruci.
Osam operacija
Drugih pedesetak hirurzi su nekako uspeli da izvade u dve godine borbe da mu ruka ne bude amputirana.
– Tri-četiri sata me je lovio taj njihov snajperista. Najmanje pet puta je pokušao da dovrši svoj posao, ali na sreću, samo prvi hitac me je pogodio. Ciljao je glavu ili stomak, a pogodio ruku. Metak je „istopio“ četiri centimetra kosti, a više od 100 gelera su prekinuli nerve. Posle osam operacija i uz primenu specijalne ruske tehnologije, hirurzi sa VMA su ipak uspeli da mi posle dve godine spasu ruku. Sada je pokrećem koliko mogu, ali ne žalim se – priča Pantović.
Kada je branio Srbiju na granici sa Albanijom imao je samo 19 godina. Danas je otac troje dece i sa suprugom vodi jedno od najlepših etno-sela u zapadnoj Srbiji – Milogošće kod Kosjerića.
O ratu i onome što je preživeo retko voli da govori pravdajući se da „oni koji treba da znaju ko je šta radio – znaju“. Za one druge, da bi se raspričao, treba debela preporuka. Imali smo je u Boži Kecoviću, veteranu, dobrovoljcu, a u miru generalnom sekretaru NVO Branioci otadžbine – humanitarne organizacije koju su osnovali upravo vojnici sa Košara.
– I dan-danas se sastajemo, prisećamo tih događaja. Uglavnom sve prebacimo na šalu. Lakše je tako – objašnjava Kecović.
Mile Pantović je na granici sa Albanijom stigao kao redovan vojnik martovske klase 1998. Najpre je u Đakovici prošao ubrzanu obuku u Centru za obuku graničara, a zatim je prebačen na Paštrik i karaulu Deva gde je prošao kurs za komandira odeljenja.
– Ostao sam na toj karauli obavljajući dužnost komandira odeljenja kao vođa patrole i vođa zasede. Tog leta je bilo mnogo akcija zato što su teroristi u kontinuitetu pokušavali da prođu sa tovarima oružja, ali i novim snagama.
Kada su na Košarama, 30. septembra iz zasede, uz samu graničnu liniju poginula petorica vojnika, a na karauli Morina još jedan podoficir, desetorica komandira odeljenje sa drugih karaula su prebačeni na Košare. Pantović je bio jedan od njih.
Zatekao je kaže, oko stotinak vojnika i starešina, a kao komandir odeljenja rukovodio je patrolama i zasedama na kotama 502 poznatije kao Šabanove livade, zatim na koti 601 – Rasa Kosares, kao i kod graničnog kamena C-4 kod objekta Maja Glava.
– Od januara smo počeli da se pripremamo za moguću NATO agresiju. Oko zgrade, ali i reona odgovornosti naše karaule izgradili smo čitav sistem „saobraćajnica“ (tranšea), ali i bunkera i zemunica. Bukvalno smo u zgradu odlazili jedino da bismo nešto pojeli ili se presvukli, a tamo su boravili kuvar, pekar i vezista – otkriva.
Teroristi u crnom
Na tim položajima dočekali su i početak agresije, 24. mart 1999.
– Situacija je bila napeta, ali sve do 9. aprila nije bilo ozbiljnijih napada na ovom delu granice. Na Veliki četvrtak, 8. aprila bio sam dežuran sve do ponoći. Predao sam smenu i otišao u bunker da se odmorim. Tu je već bio komandir karaule Dejan Agočević. Nije mi se spavalo, predosećao sam da neće biti dobro, pa sam se budio na svakih pola sata. Oko četiri ujutro sam se još jednom trgnuo iz sna. Pogledam oko sebe, svi spavaju. Posle izvesnog vremena čujem komandira kako priča preko motorole. Iz zasede postavljene kod graničnog kamena C-4 obaveštavaju ga da je primećen pokret terorista. Naređuje im da nastave sa osmatranjem i jave ukoliko dođe do promene. Čim je izašao iz bunkera obukao sam čizme i krenuo za njim. Opet je uspostavio vezu sa tim isturenim odeljenjem i čujem ga kako ponavlja: „Nemoguće, nemoguće…“, a zatim daje odobrenje da se uzvrati vatra. Objasnio mi da je velika grupa terorista u tom reonu već prešla granicu i naredio da polako pripremim vojnike kako bismo u slučaju napada bili spremni. Još sam budio vojnike kada je prva granata pala na kotu 601. Onda je krenuo opšti pakao.
Pantović objašnjava da je sa svojim odeljenjem od sedam vojnika brzo krenuo ka ranije utvrđenom položaju u blizini stare karaule i na samo 20-tak metara od granice.
– Trčeći uz potok, do tih položaja, preko nas su preletale granate, a sa Maja Glave čuli smo stravične detonacije i puškaranje. Još je bio mrak kada smo se rasporedili, a ja sam vojnicima naredio da ne otvaraju vatru sve dok neprijatelj ne priđe dovoljno blizu. Ispred nas granica sa Albanijom, a iza samo dve betonske kućice: jedna stražarska, a druga niša za municiju.
Cele te noći i jutra trajale su borbe i zaglušujuće granatiranje duž naših položaja širom Košara.
– Oko osam sati ujutro tog 9. aprila primećujemo veliku grupu, između 150 i 200 terorista. U nekom trenutku iz te grupe se izdvojilo oko 25 ljudi u crnim kombinezonama. Svaki je na leđima nosio sanduk minobacačkih granata na brdašce gde su postavili minobacačko gnezdo i počeli da tuku naše položaje duž granice. I naši minobacači su dejstvovali non-stop, ali bez pomoći, bez tačnih koordinata, bili su slepi da ih otkriju, a ja nisam imao motorolu da im javim. Predložio sam da sa dvojicom vojnika pokušamo da im se prikrademo i onesposobimo, ali smo odustali svesni da je to nemoguća misija. Zato sam naredio da se pritajimo i ne ulazimo u borbu sve dok se ne povežu sve linije odbrane.
Poslednji napustio karaulu
U osvit 10. aprila, Pantović odlučuje da svoje vojnike povuče na položaj u blizini graničnog kamena C-3/6.
– U tom trenutku nisam imao nikakvu vezu ni sa svojima pretpostavljenima u karauli, ni sa Đakovicom, niti sam znao šta se dešava na drugim mestima, da li će neko doći po nas… Uspevamo da se neopaženo povučemo, ali tamo zatičemo samo par vojnika. Pitam ih šta se dešava, a niko ne zna. Shvatio sam da smo potpuno odsečeni. Ostavio sam vojnike da se malo odmore, a sa dvojicom sam odlučio da se vratim u karaulu nadajući se da ću nekoga zateći ili ću barem naći motorolu da bih napokon uspostavio vezu sa svojim pretpostavljenima. Pripremajući se za agresiju, imali smo odličnu „saobraćajnicu“ – rovove koji su povezivali bunkere i karaulu, pa smo tako relativno brzo stigli do zgrade.
Deo karaule je bio pogođen, a kako nisu znali da li je neprijatelj unutra, ušli su s prstom na obaraču.
– Međutim, nije bilo nikoga. Prvo sam pogledao u prostoriji za vezu da li ima slobodnih motorola. Nije ih bilo, agregat nije radio, a na stolu sam našao samo dve ispražnjene baterije. Odem do spavaonice da se barem preobučem, ali odustanem. Otvorim svoju kasetu u kojoj su bila dva nerazvijena filma sa fotografijama svojih saboraca i pomislim: „Ma neću da uzimam ništa. Neka stoji, kada prođe napad vratiću se“. To mi je najžalije što bar te filmove nisam stavio u džep. Posle toga sam otišao u kancelariju komandanta karaule da bih pokupio dokumentaciju, dnevnu svesku aktivnosti, listu zaduženja, naše vojne knjižice… Međutim, nije bilo šanse da razvalim orman gde je sve to bilo zaključano. Na kraju sam iz magacina uzeo dva boksa cigareta za pušače. Kada sam izlazio iz karaule pogledao sam na sat – tačno pola deset ujutro. Nisam mogao ni da pretpostavim da ću biti poslednji srpski vojnik koji je bio u ovoj karauli. Dalje od toga im nismo dali – poručuje jedan od heroja boja na Košarama, jedan od onih golobradih mladića koji su preko noći odrasli u gorostase.
Simbol odbrane
Bitka na Košarama je postala simbol odbrane otadžbine. U njoj je učestvovalo 1.500 pripadnika Vojske Jugoslavije. Poginulo je 108 vojnika, podoficira, oficira, rezervista i dobrovoljaca. Prosečna starost poginulih bila je 25 godina.
Oči u oči sa neprijateljem
U podnevnim časovima 9. aprila počele su da dejstvuju i srpske haubice.
– Granate su padale na nekih 20 metara iza granične linije i neprijatelj je sigurno imao nekih gubitaka. Kako je ceo dan padala kiša, a mi bili i mokri i prozebli odlučio sam da noć provedemo u one dve betonske kućice. Nešto pre ponoći začujemo korake i kroz otvor vidimo trojicu pripadnika OVK kako idu ka nama i pričaju nešto na albanskom. Verovatno su mislili da smo se davno povukli sa ovih položaja, pa su bili opušteni. Kada su nam prišli na deset metara samo su stali i okrenuli se – priseća se Pantović.
„Nije mi ništa“
Mile Pantović je prvog dana napada na Košare uspeo da se probije do mesta gde se videla kota 601 na kojoj se nalazila druga grupa graničara.
– Vidim neke ljude na tom vrhu, ali ne prepoznajem koji su. Ustanem, podignem pušku da bi me prepoznali i u tom trenutku doleću tri minobacačke granate. Dve nas prebacuju, a treća pada u rov u kome se nalazio vojnik Miloje Milenković, rodom iz Pazara. Učinilo mi se da mu je granata bukvalno pala na glavu. Digla se ogromna prašina od snega i zemlje i bio sam uveren da je poginuo na licu mesta. Međutim, posle minut-dva Miloje izlazi iz te prašine, prljav, garav, sa iskrenutim šlemom. Nisam znao da li da plačem od radosti ili da se smejem. On otresa prašinu i govori: „Nije mi ništa!“ Hvala Bogu, granata je pala kod samog rova gde je bilo dosta snega i zemlje i faktički ga je to spaslo.
Ranjen 10. aprila
Drugog dana napada na Košare, 10. aprila 1999, oko 16.15 časova Mile Pantović odlučuje da se sa svojim i vojnicima koje je zatekao na drugim položajima povuče na ranije utvrđene rezervne položaje odbrane.
– Da bismo se dokopali šume trebalo je da pređemo čistinu, pa smo se prebacivali po dvojica. Blizu je pala granata, ali na sreću niko nije bio povređen. Odatle smo nastavili, dvojica po dvojica da pretrčavamo sledeću čistinu. Ja sam bio u drugoj grupi i moja greška je što mi se ranije pocepala maskirna navlaka za šlem. Oko pola pet popodne, bilo je oblačno, ali se u jednom trenutku sunce probilo i samo sam osetio bol u desnoj ruci. Nisam čuo metak. Snajperista je video odsjaj šlema i zapucao. Priljubio sam se za zemlju i ostalim vojnicima rekao da nastave. Ležao sam 40-tak minuta, a onda potrčao do neke polomljene bukve i kamena. Čuo sam kako meci udaraju u kamen, ali me nisu pogodili. Još desetak metara me je delilo do uvale gde je prolazio potok. Ni sam ne znam kako mi je uspelo. Leteo sam, a oko sebe slušao kuršume kako se zabadaju u zemlju, drveće…
Pantović je i pored ranjavanja uspeo sve svoje vojnike da prebaci na rezervni položaj: žive i zdrave.
Junaštvo vodnika Račića
Mile Pantović kaže da je već dosta krvario kada je ispred njega u bezimenom potoku iskočio vodnik Tomislav Račić.
– Samo dan pre napada na Košare on je prekomandovan. Kao da sam duha video. Objasnio mi je da je, čim je čuo šta se dešava na Košarama krenuo nazad i kod Batuše našao neki traktor kojim se prebacio. Previo mi je ranu i objasnio da ide ka karauli. Objasnim mu da ne ide, jer naših više tamo nema, teroristi su je zauzeli, a on mi pokazuje osu i kaže: „Odoh ja, barem da ih gađam.“ Dok sam ležao u Batuši slušao sam razne priče o njegovoj sudbini, čak i da je živ pao neprijatelju u ruke. Tek dan ili dva kasnije, u tu sobu ulazi Rale kao duh. Kako je on došao, to niko ne zna. Kaže, dva puta je izbegao da ga ne ubiju. Pitam ga da li je uspeo da pogodi karaulu, a on odgovara da ne zna. Ispalio je napamet.
