Oduvek znamo za poslovicu ”zavadi pa vladaj“, ubeđeni smo da razumemo o čemu se tu radi, da znamo sve o tome.
Ipak, istina je dublja nego se to čini u prvi mah.
Radi se naravno o jednoj od najpoznatijih latinskih izreka, koja se pripisuje Juliju Cezaru. Još od njegovog vremena to je jedna od osnovnih maksima sociologije i politike o vladanju.
Ta maksima u stvari predstavlja kombinaciju političkih, ekonomskih, vojnih i drugih strategija koje omogućuju uspon i održavanje moći razjedinjavanjem bilo kog protivnika, tako da taj protivnik nije u mogućnosti da se adekvatno suprotstavi.
Pare su u podeli
Baveći se nekretninama dugi niz godina, bilo direktno ili indirektno, došao sam do zaključka da je najveća zarada u podeli parcele.
Jedan moj drugar to slikovito kaže: ”Od velikog kolača praviš male kolačiće“. U redu je kupiti plac pa praviti kuću, ali kada se saberu svi troškovi rada i materijala, zemlje, kamata, poreza i uzme u obzir inflacija nekako se sve svodi na to da je takav posao isplativ jedino ako cene baš značajno rastu.
Uglavnom i rastu, što je dobro, ali dalekosežno možda i nije toliko dobro koliko se na prvi pogled čini.
Ovo je, naravno samo uzgred rečeno, jer želim pokazati da se stvarni novac pravi tamo gde se može postojeći blok podelili na dva ili više blokova. Takođe je moguće od dva bloka napraviti tri ili slično, ali svakako je važno da se postigne veći broj parcela da bi se značajna sredstva zaradila.
Pare su u podeli zemljišta, ali ne samo zemljišta.
Idući tom logikom, dolazimo do zaključka da je podela način sticanja bogatstva. Dakle, podela među narodima kroz istoriju, po bilo kom osnovu, ima stvarni uzrok u bogaćenju nekoga ko iza određene podele stoji.
Svako od nas može i mora da daje svoj doprinos u cilju da se izbegavaju bilo kakve podele među ljudima. Najbolji način da damo svoj doprinos jeste da se ne mešamo drugim ljudima u njihove izbore, ma kakvi oni bili i po bilo kom pitanju.
Skloni smo osuđivati druge samo zato što ne misle kao mi, a da možda ni sami ne znamo da li su naša sopstvena razmišljanja i odluke ispravne ili nisu.
Četiri ocila na grbu
Kada pogledamo kompletno čovečanstvo, ukupan ljudski rod, podela je zaista puno. Te podele mogu biti religijske, političke, rasne, sportske i mnoge druge. Što je više podela među ljudima to je više bogatstva koje stiču oni koji te podele izazivaju.
Moj je zaključak da su podele neprirodne i da trebamo, svako od nas, da činimo koliko možemo da prevazilazimo podele po bilo kojoj osnovi. Nisu na našem državnom grbu četiri “S” bez razloga. Istini za volju radi se o četiri nebeska ocila koja simbolizuju vrstu turpije.
Kresanje kamena o ocilo pravila se nekada varnica za potpaljivanje vatre, a imamo i tumačenje iz vremena rimske imperije: „Car Careva, Caruje nad Carevima“.
U starom Rimu se mislilo na titulu Cezara, koju je ustoličio imperator Oktavijan Avgust, a koji je posle smrti izjednačavan sa božanstvom. Kasnije se, pod vladavinom Konstantina, geslo promenilo i odnosilo na Isusa Hristosa – ”cara nebeskog, koji caruje nad svim carevima sveta.“
Na srpski grb ocila je stavio despot Stefan Lazarević, pošto je postao vizantijski vazal 1402. On je uveo varijaciju originalnog grba i stavio četiri „S“.
Posle srpskih srednjovekovnih vladara taj grb je preuzeo 1838. godine Miloš Obrenović i od tada čini neodvojivi deo srpskog identiteta. Ipak, značenje „Samo sloga Srbina spasava“ koje je postalo i nezvanični moto srpskog naroda došlo je tek mnogo kasnije.
Potreba za jedinstvom je veća nego ikada, pa je dobro da se u ovim trenucima podsetimo nebeskih ocila i (ne)sloge.
