Glumac Boris Mitrović je rođen u Sloveniji, odrastao u Umagu, a diplomirao glumu u Beogradu (klasa prof. Nebojše Dugalića i Hane Selimović).
Trenutno živi u Sidneju, pri kraju je studija filmske i pozorišne glume. Oni koji poznaju mladog umetnika znaju da je veliki talenat i da ulaže maksimum u likove koje igra, prepuštajući se umetnosti do kraja, ili kako voli da kaže “do granice ludila”.
Poznato je da je gluma jedan od najtežih fakulteta. Kako ste se snašli kao student?
– Još kao mali znao sam da želim samo time da se bavim. Na kraju krajeva, to nije ni izbor, nego poziv koji treba slediti. Pripreme su bile velike i pre prijemnog ispita. Puno sam truda i rada uložio, kao i odricanja. Kada sam upisao, mislio sam da je prošlo ono “najgore”. Međutim prvi izazovi su tek sledili. Često sam znao dolaziti do plača i ludila. Studiranje na akademiji je bio moj najlepši period, ali isto tako i najizazovniji. Tamo sam otkrio sebe, i svoju umetnost. Mnogo smo radili i učili. Talenat jeste neophodan, ali bez akademije se ne može biti glumac. Obrazovanje je važno. A glumac mora precizno i čisto vladati svojim zanatom i svojom umetnošću. Na glumi se takođe uči kako biti dobar čovek i suočiti se sa svojim manama, strahovima, kako upoznati sopstvenu ličnost i istražiti sebe.
Imali ste nekoliko predstava u Srbiji. Koje su ostale u najlepšem sećanju?
– Glavna uloga u predstavi “Galeb” Antona Čehova u Beogradskom dramskom pozorištu je nešto čega se rado sećam. To je ujedno bila i diplomska predstava moje klase, pa sam veoma ponosan na taj inspirativan proces. Imao sam i svoju predstavu “Medved” sa koleginicama Anom Jovanović i Milicom Burazer i gostovali smo širom Srbije. I ta predstava je bila veoma uspešna. Gostujući po Srbiji upoznali smo dosta divnih ljudi i svugde smo se osećali kao kod kuće.
Zašto ste odabrali Sidnej za dalje studije i rad na sceni?
– Sidnej sam izabrao jer je to velik, lep i otvoren grad gde živi mnoštvo našeg naroda. Ja sam umetnik i samim time s tim pozivom dolazi i drugačiji pogled i viđenje. Otvoren sam svetu koji je napredan i poštuje svakog. Volim slobodu, i gde imaš pravo na ono što jesi. Australija je prelepa zemlja, otvorena zemlja, gde i moji principi dolaze do izražaja.
Kako ste prošli na prijemnom ispitu?
– Bio sam najbolji glumac na audiciji. Primili su me u klasu Kevina Džeksona, poznatog australijskog glumca i profesora.
Završili ste najbolju glumačku školu u Srbiji, a i dalje studirate. Zbog čega?
– Ponekad kada igram na sceni razmišljam na srpskom jeziku, pa to sve trebam u glavi da prebacim na engleski i nastaje izazov. Želim da naučim kako da razmišljam na engleskom. Našao sam veliki izazov u tome. Znači, cilj je da se istreiram da mogu da uključim i isključim razmišljanje na engleskom jeziku, kada god to poželim.
Koji su vaši glumački uzori?
– Moji glumački uzori su Robert de Niro i Meril Strip. Često sam kao mali znao reći “kada porastem biću De Niro”. Smatram da najbolji filmski glumci pre svega trebaju biti dobri pozorišni glumci jer se u teatru neguje suština umetnosti glume.
Publika u Australiji vas je videla u predstavi “Zadnja stanica 2”. Nagrađeni ste ovacijama. Kako je došlo do tog projekta?
– Kada sam došao u Sidnej upoznao sam Sergeja Kožula, našeg talentovanog glumca koji radi i deluje na ovim prostorima. On je osnivač pozorišta “Pilipenda”, a i ja sam član tog pozorišta. Sergej mi puno pomaže i sada smo već veliki prijatelji. Veoma pametan i ispirativan čovek kojeg rado i uvek želim u svom društvu. Napravili smo jednu neispričanu priču. Priču o dva prijatelja koji su se upoznali u Sidneju, a obojica su izbegli iz rata s naših prostora. Predstava je komedija s elementima drame. Sve je proživljeno, emotivno, bolno istinito. Igrali smo je zadnji put u Srpskom centru u Bonirigu. Interesovanje naših ljudi je veliko i srećni smo zbog toga.
Oni koji su vas gledali kažu da imate znanja i veštine da dođete do Holivuda. Da li to želite?
– Da, to mi je san. Beogradska akademija me dobro spremila za svet, pa i za Holivud. U Australiji se usavršavam. Kažu da sam poseban. Verujem im. Moj moto je “Prosečnost nije odlika glume, ludost ponekad i jeste, a posebnost jeste uvek”. Verujem u sebe.
Naši roditelji često su u nedoumici kada im deca kažu da žele da se bave umetnošću, u ovom slučaju glumom. Kakva je situacija bila kod vas?
– Nisam imao nikakvih problema. Znao sam šta hoću. Moji su roditelji uz mene od samog početka. Otac me vozio na audicije, prijemni ispit i svugde gde je trebalo. Znao je uzeti i slobodan dan da ga provede samnom i prati moje snove. Majka takođe. Jako sam srećan što je tako bilo. Veliku podrška je dolazila i od mog menadžera Đure Maksimovića. On mi je poput oca koji veruje u mene, daje savete, pomaže i bez kojeg danas ne bi bio što jesam – kaže sagovornik “Vesti” i dodaje da želi da se vrati na beogradsku pozorišnu scenu.
Poruka za mlade kolege
Šta želite da poručite vašim kolegama koji su tek počeli s karijerom i studijama?
– Da slušaju isključivo sebe i svoje srce. Da se ne boje emocija, jer je to čovekovo najveće bogatstvo. Da verujtu u sebe. Da uče. Da rade na svojim predstavama i na svojim manama. Ako ih život udari, da prime udarac i nastave dalje. Da sanjaju.
Uživa u šetnji
Kako provodite slobodno vreme?
– Slobodnog vremena malo imam, a volim da ga provedem uz dobru knjigu, dobru seriju ili film. Prilično sam skroman čovek i malo mi treba za odmor. Šetnju takođe volim, pa se često prošetam do sidnejske Opere.
