Ima nekih stvari na koje ne može ni stotinu Kurtija da utiče, naš cilj mora da bude da nestane bilo kakva granica između Srbije i Kosova, administrativna linija, nazovite kako god hoćete, da jednostavno iz Beograda sednete kolima, kao u vreme Jugoslavije i da idete slobodno gde god hoćete na Kosovo, ako Albanci hoće u Evropsku uniju, a i mi u Evropsku uniju to su pravila, ovo je u razgovoru za Kosovo online poručio srpski književnik i političar Vuk Drašković, po čijem je romanu „Ruski konzul“ iz 1988. godine, nedavno snimljen film koji ovih dana puni domaće bioskopske dvorane.
Drašković se podsetio vremena u kome je pisao „Ruskog konzula“, koje je uprkos protoku 35 godina, po dramatici slično aktuelnom na Kosovu.
– U trenutku kad pišem „Ruskog konzula“, bio sam i te kako angažovan u pomoći Srbima koji dolaze u Beograd sa Kosova, pa u Pionirski park, pa demonstriraju, bune se. Čuvena afera Martinović je u to vreme bila. Uopšte, dolazili su da se žale na pritiske, na raseljavanja i pri tome žalbe su bile uglavnom upućene na prištinsko rukovodstvo, u kojem tada zajedno vladaju srpski staljinisti i albanski staljinisti, maoisti. I kada se pojavio „Ruski konzul“, ja sam bio anatemisan. „Ruski konzul“ nije prihvaćen od srpske nacionalne elite. Zašto? Zato što u „Ruskom konzulu“ nema bogotvorenja Miloševića. Ne znam, možda su moji junaci bili pametniji od mene – kaže Drašković.
Katastrofalna vladavina srpskih komunista
Posebno ističe katastrofalne posledice vladavine srpskih komunista.
– Na Savindan 1949. godine, minirana je crkva Zadušnica za nekoliko hiljada srpske dece koja su umirala od gladi i od studeni, kad se srpska vojska u Velikom ratu, preko Kosova i Albanije, povlačila zajedno sa civilima i kolonama nejači. Naredbu o miniranju te crkve, a sa obrazloženjem da se slama velikosrpski hegemonizam, izdali su Srbi, koji tada vladaju Kosovom i Metohijom. Oni su, ti udbaši, ti staljinisti srpski na Kosovu, naredili da se od cigala te crkve grade javni toaleti u Đakovici. I u mom romanu „Ruski konzul“ postoje scene, snimljene su, da li će biti serija, nadam se da hoće, to će se videti da se Srbi u Đakovici 70-ih godina prošlog veka krste i pale sveće ispred javnih toaleta. Jer to su ostaci njihove crkve. Ti toaleti su njihova crkva – ukazuje Drašković.
Posebno je naglasio mudrost, koja je neophodna Srbima na Kosovu, u situaciji u kojoj već dugo trpe ogromne pritiske.
– Meni se čini da je danas najvažnije za Srbe na Kosovu da kažu, Bože, daj nam mudrosti i snage da menjamo sve što možemo promeniti, da podnosimo ono što ne možemo promeniti i pameti da razlikujemo to dvoje. Za vreme Jugoslavije, Albanci su bili nacionalna manjina. Na Kosovu su bili nacionalna manjina u okviru Srbije. Oni su politički veoma mudar narod. I pamtim da su tada često isticali jedan slogan koji je lepo zvučao i priman je u ušima demokratskog sveta. Položaj manjine, svake manjine, u svakoj državi, je ogledalo većine. Sada, sticajem zlih okolnosti oni su većina na Kosovu, a Srbi su manjina. I mislim da, gospodin Kurti i svi lideri albanski bi trebalo da se prisete toga slogana i da sebi kažu da je položaj srpskog naroda na Kosovu njihovo ogledalo. Ako su Srbi diskriminisani, ako nemaju ona prava koja moraju da imaju, onda je to lice u ogledalu krastavo, nikakvo, neljudsko – napominje Drašković.
„Stvari nisu izgubljene“
Veruje da bi odnosi između Srba i Albanaca mogli značajno da se poprave.
– Ja sam u Jerusalimu razgovarao tri sata s Šimonom Peresom, umro je pre neku godinu, i pričali smo dugo o Albancima, Srbima, Palestincima, Jevrejima, i rekao mi je – naš sukob sa Palestincima nikad se neće završiti, zato što smo od istog oca. To je problem malih razlika i taj problem je nerešiv. Isto kao što je nerešiv naš problem sa, recimo, Hrvatima. A, rekao je, budite srećni, što tog problema malih razlika, familijarnih sličnosti, nemate sa Albancima. I kad se stvari dovedu na evropska pravila, kad svi budete u Evropskoj uniji, odnosi između Srba i Albanca na Kosovu biće bolji, nego između kosovskih Albanaca i albanskih Albanca. Zato što će njih opterećivati problem malih razlika, a nas i Albance neće opterećivati taj problem – istakao je Drašković.
On smatra da stvari u vezi sa Kosovom, što se tiče srpskog naroda, nisu „uopšte izgubljene i nisu beznadežne“.
– Kosovo jeste u rukama Srbije dok država Srbija hoće na Zapad, dok država Srbija hoće u EU, a bogami i u NATO. Ne može se ni u Evropsku uniju, ni u NATO ako postoji teritorijalni problem. Evropa insistira da se ne ulazi u svađi, da se taj problem reši, da bi i Kosovo, i Srbija uopšte ušli u EU. Srbija je ekonomski superiorna, a Albanci žive zajedno s nama ipak skoro ceo vek. Ekonomski u svakom pogledu povezani su sa Srbijom. Ekonomskim prisustvom, kulturnim, na Kosovu, kada nema te granice, kada važe evropski zakoni, ubrzo bi se srpski narod na Kosovu osetio da je kod kuće. Ne bi se osetio tuđincem, u zemlji u kojoj je rođen, gde su svi njegovi rođeni – rekao je između ostalog Drašković, koji je u vreme bombardovanja SRJ 1999. godine bio u saveznoj vladi zadužen za spoljne poslove.
