Banjalučka devetočlana porodica Kostadinović, što bi narod rekao, muku muči da sastavi kraj sa krajem. Pored pet kćeri imaju dva bolesna i nepokretna sina koji ne mogu bez lekova. Žive u kući čiji vlasnik želi da se u nju vrati, a nova koja im je dodeljena je bez ikakvih uslova za život, pa treba puno novca da je srede. U školu idu tri najmlađe ćerke, pa im je stalno nešto potrebno. Fali i za ogrev usred zime, pa ih obraduje lepo vreme, jer tada uštede drva za loženje koja su na izmaku.
Reklo bi se bezizlazna situacija, ali Kostadinovići, Slađana (42) i njen suprug Duško (45) koji jedini radi, nalaze snage da se bore.
Ovih dana pristigla im je pomoć od 200 evra od anonimnog dobrotvora iz Bad Homburga.
– Hvala divnom čoveku na pomoću, neka mu Bog da zdravlje. Zaista smo siromašni i nemamo nigde ništa. Ovo nam je dar s neba. Postoje ljudi koji pomažu i hvala im na plemenitosti – kaže nam kroz suze Slađana.
Za parče hleba
Preživljavaju od onoga što glava porodice, otac Duško, zaradi na dnevnim poslovima.
– Suprug radi na građevini, ali i dodatno, ide u dnevnu nadnicu, sređuje dvorišta i krči njive – priča ova žena koliko se suprug muči da zaradi „za koru hleba“.
Nad glavom im visi i preseljenje iz kuće u naselju Šargovac u kojoj su proveli više od 13 godina. To su, kaže Slađana, dobili kao privremeni dom, dok se vlasnik ne vrati iz inostranstva. On je došao i želi tu da nastavi život, više nema strpljenja, pa im je nastupajuće proleće dao kao poslednji rok za iseljenje.
– Nama je dat drugi smeštaj u Kuljanima i koliko smo bili srećni što nećemo ostati na ulici, toliko smo se zabrinuli kada smo videli da su to samo „goli zidovi“, bez ikakvih uslova za život. Uradili smo nešto podova i deo struje, a novca za dalje nemamo. Treba da se urade prozori, i još mnogo toga, pa možemo samo da se uzdamo u pomoć divnih ljudi koji su nam i do sada nesebično pomagali – priča ova žena.
Novac treba i za sinove koji boluju od mišićne distrofije. Njih dvojica su se, zahvaljujući čitaocima „Vesti“, lečili u Italiji. Najviše brine za njih, jer su teško bolesni, vezani za invalidska kolica. Stariji sin Stefan ima 15, a mlađi Dario 13 godina.
– Moji dečaci nisu dobro. Stariji je nepokretan već petu godinu, a i mlađi je takođe pao u invalidska kolica. Oni su naša najveća tuga i briga, a bez novca smo. Treba stalna nega – priča drhtavim glasom Slađana.
Slađana kaže da bi sve dala na ovom svetu da njeni dečaci budu zdravi.
Teška sudbina
– Sudbina je ovako htela i mi tu ne možemo više ništa da učinimo. Samo da molimo Boga da nauka napreduje i da omogući našim naslednicima da žive koliko-toliko lakše – objašnjava brižna majka o deci koja su, kako kaže, njena najveća radost i spremna je da sve učini za njih.
– Osim terapije za njih koja je skupa, školujemo tri ćerke, a imamo i malenu devojčicu. Najstarija Duška ima 25 godina i udala se, a druga je Teodora koja ima 20 i studira IT akademiju. Trudi se da radi i zaradi sebi za školovanje i nama da doprinese. Uči, ali i mnogo pomaže oko Stefana i Darija. Sara ima 11 godina, Anastasija osam i idu u osnovnu školu, a naša najmlađa Maša tri godine.
– Školujemo devojčice, pa osim udžbenika, treba za sveske, olovke, užinu… Skromne su… O novoj garderobi i ne pomišljaju, krpi se i nasleđuje, ali one se ne žale. Znaju da su teška vremena – priča ona.
Maša od zlata
Slađana nam je objasnila kako se odlučila i za sedmu trudnoću.
– Rodila sam moju Mašu, najmlađu ćerkicu, moje zlato, da bih sačuvala matične ćelije zbog dečaka, ako im u nekom trenutku budu potrebne za lečenje. Htela sam da pomognem mojim dečacima dok sam još sposobna da rađam – priča majka koja čini sve da olakša život bolesnih tinejdžera.
Ne zaboravlja da se na kraju našeg razgovora zahvali svim čitaocima „Vesti“, plemenitim ljudima iz dijaspore koji su pre nekoliko godina njenim sinovima omogućili lečenje u Italiji i slali donacije zahvaljujući kojima su preživljavali.
– Nije lako moliti druge ljude za pomoć, imamo svoje dostojanstvo, ali život te natera na to. Mnogo cenimo sve što smo dosad dobili, jer znamo da su negde tamo naši u tuđini „odvojili od usta“ da bi dali našoj deci. To mogu samo ljudi zlatnog srca – govori Slađana.
Kontakt
Plemeniti čitaoci „Vesti“ koji žele da pomognu Kostadinovićima mogu stupiti sa njima u kontakt putem telefona na broj: +387 66 977 644 i dogovoriti se o načinu slanja i kako da dostave pomoć. Na usluzi je, kao i uvek, naša redakcija.
