Od velike tuge do ogromne radosti Vukicu Milosavljević iz sela Kašalj na Rogozni, kojoj je nedavno grom, pred kućom, u trenu ubio dve krave i bika, delila je samo nedelja dana. Toliko je trebalo dobrim ljudima iz Novog Pazara, Beograda, drugih delova Srbije i naše dijaspore da Vukici „nabave“ nove krave i ponovo je učine srećnom.
Prvu kravu, vrednu oko 1.000 evra, Vukica je dobila od gradonačelnika Novog Pazara Nihata Biševca, a da Ruža (zove se isto kao i jedna od stradalih krava) što pre stigne na Rogoznu pobrinuo se humanitarac i naš saradnik Hido Muratović kome nije bilo teško da, uprkos velikoj vrućini, kravu najpre na prikolici, a potom i pešice iz Novog Pazara prebaci do Vukičinog doma.
– Kada sam video kako je miluje, plače, grli i ljubi, kako joj tepa i priča, odmah sam zaboravio na bespuće, vrućinu i dugo pešačenje do Kašlja. Posle svega što joj se desilo Vukica je sijala od sreće, a i ja sam bio radostan kao retko kada do sada – ističe Muratović.
Naglašava da je još jednom pešačio do Kašlja kada je put Vukice Milosavljević krenula i druga krava, poklon Milana Milosavljevića, farmera iz Merošine kod Niša. Ovoga puta sa Muratovićem su u Kašalj, sa saradnicima, krenuli i gradonačelnik Novog Pazara Nihat Biševac, pomoćnik ministra poljoprivrede Aleksandar Bogićević i par novinara koji su poželeli da podrže njihovu plemenitu akciju.
Krava Šarka koja je na Rogoznu stigla iz Merošine znatno je bolja od Ruže i vredi oko 1.500 evra.
– Čim sam je ugledala, umalo se nisam onesvestila od sreće. Takvu kravu nikada nisam imala. Prelepa je, laka za mužu, daje duplo više mleka nego što su moje stradale krave davale, umatičena. Ima i svoj „pasoš“, čista je i negovana. Gospođa prava, pa brinem da li ću ja moći da je hranim i negujem kako su je hranili i negovali u Merošini. Kod mene krave samo pasu travu i jedu seno, a za Šarku ću, makar i ja nemala šta da jedem, morati da obezbedim žito i češću posetu veterinara – priča presrećna Vukica.
Dodaje da se nije nadala da će joj dobri ljudi tako brzo priteći u pomoć.
– Da sam čekala na pomoć Centra za socijalni rad u Novom Pazaru nikada je ne bih dočekala. Ne verujem da bi bilo ko i čuo za moju nevolju. Ali, hvala bogu, pojavio se Hido Muratović, a nakon njega i mediji koji su animirali dobre ljude iz cele Srbije i čitavog sveta. Sad tek vidim koliko veliko srce imaju Srbija i naša dijaspora. Osim krava, od čitaoca „Vesti“ iz Nemačke Irfana Buljevića, poreklom iz ovih krajeva, dobila sam frižider sa zamrzivačem vredan 250 evra, a Hido se potrudio da ga odmah napunim hranom. Mirsad Redžepović iz Amerike poslao mi je 100 evra, a Milan Cicmilović iz Australije 150 evra. Od Sefata Bronje dokazanog dobrotvora koji živi i radi u Nemačkoj stiglo mi je 200 evra, a od mesarske radnje Atko iz Novog Pazara 50 evra. Javili su mi se i Siniša Nedeljković i Goran i Dejan Jovanović iz Zvečana na severu Kosova koji su obećali da će mi poslati po 50 evra. Svima sam do neba zahvalna! Tim velikim ljudima želim dobro zdravlje, mnogo radosti i svu sreću u životu, Bog neka ih čuva! – poručuje Vukica.
Obećanje i od Krkobabića
I ministar za zadrugarstvo u Vladi Srbije Milan Krkobabić interesovao se kako da pomogne Vukici Milosavljević. Postoje šanse da Vukica dobije i bika, pa da ponovo, kao i pre nesreće, ima tri grla u svojoj štali pokrivenoj slamom.
– Kako god da bude, ja sam prezadovoljna i srećna. Mogla sam ostati bez igde ičeg i umreti od gladi u ovoj nedođiji – priča Vukica.
Sreća u nesreći
Hrabra Vukica, žena koja živi sama u najzabitijem i najsurovijem delu Srbije, kaže da ostaje na Rogozni jer nema gde da ode. Kuća u kojoj živi je oronula, pokušaće da je bar malo popravi, a planira, pogotovu ako joj stigne još neka od najavljenih donacija, da zemljani pod zameni patosom.
– Učiniću sve da bar malo sebi olakšam život. Frižider i zamrzivač će mi mnogo značiti, jer ću u njima moći da čuvam mleko, mlečne proizvode i drugu hranu. Dobila sam i mnogo odeće i obuće, a ništa od toga nisam mogla da kupim. Eto, desilo se da je u nesreći bilo i malo sreće. Ko zna, možda će i na Rogoznu doći bolji dani. Čekam ih godinama i nikako da dođu – žali se Vukica.
