U elitnoj hanoverskoj četvrti kod Zoološkog vrta u noći između ponedeljka i utorka izvađena je i deaktivirana američka bomba teška 500 kilograma, zaostala iz Drugog svetskog rata. Sam događaj, iako je sve srećno završeno, još je glavna tema u gradu.
U krugu od jednog kilometra u tom delu Hanovera evakuisano je 15.200 stanovnika, a među njima i porodica Branka Kvočke, našeg zemljaka poreklom iz Republike Srpske, koja u tom delu ima kuću.
– Supruga Branka i ja prespavali smo kod sinovice Milijane u Bemerodama. Sinu Borisu utočište je pružio jedan njegov prijatelj, a sin Bojan bio je u Parizu gde je službeno otputovo na sajam. Evakuacija je počela u 19 časova, a atmosfera je bila prava ratna. Pune ulice vatrogasaca i policije. Opšti haos od autobusa koji su narod odvozili u prihvatilišta, organizovana u školama, sportskim dvoranama, hotelima i Muzičkoj akademiji. Kružio je helikopter, a policija je narod megafonima upozoravala da stanove napušta uredno i bez panike. Kamerama osetljivim na toplotu otkrivali su pojedince koji stanove nisu napuštili, ponovo su ih upozoravali, a ako bi se ponovo oglušili iseljavani su i prisilno. Tako su otkrili i Paula, jednog od Borisovih prijatelja. Došli su mu pred vrata i zapretili: „Znamo da si unutra, ako ne izađeš provalićemo vrata.“ Naravno, izašao je, a bio je uveren da ne mogu da ga otkriju – prepričava nam Branko.
On navodi da ni njihov sinovac Goran koji stanuje u susednoj ulici u početku situaciju nije shvatio ozbiljno.
– Nije hteo da pođe s nama, ali kasnije kad je video da iz zgrade izlaze i žene sa decom, pozvao je telefonom i došao kod nas. Vrzmala su se i vozila hitne pomoći. pa su i atmosferu činila još više napetom. U blizini je i Ajlenride šuma, koja je uvek puna klošara. Policajci su ih helikopterima otkrivali, kupili i nosili u skloništa. Sve sam ovo doživeo prvi put u životu i mogu da kažem da nije bilo nimalo prijatno. Deaktiviranje bombe uspešno je završeno u jedan sat posle ponoći. U pet ujutro sam navratio u kuću, obukao se i otišao na posao – priča Branko čija je kuća samo stotinak metara udaljena od kuće bivšeg kancelara Gerharda Šredera.
Brankova supruga Branka koja se našem razgovoru priključila nešto kasnije situaciju je primila mnogo dramatičnije.
– Oni su bombu na gradilištu ispred škole pronašli oko 11 sati. Kad sam oko pola tri došla s posla čula sam preplašene komšinice kako o tome pričaju. Sve je počelo da se odvija dramatično brzo i kuću smo napustili oko 18 sati. Celu noć nisam oka sklopila. Samo sam slušala hoće li se čuti eksplozija. Naša kuća je od mesta gde su bombu našli vazdušnom linijom udaljena, ništa više od 200 metara. Misao šta bi se moglo dogoditi ako bomba eksplodira nije mi dala oka da sklopim. Dođe li do eksplozije izginuće mnogo sveta, a nama će za čas nestati sve što smo celog života sticali – uzbuđeno priča Branka na čijem su se licu i drugi dan videli tragovi dramatične noći.
Panika zbog šporeta
Branka kaže da je uhvatila panika kad je radio javio da je u jednom stanu izbio požar.
– Bože, jesam li šporet isključila posle upotrebe tiganja?! Jesam pazila i nikada nisam površna, ali ovog puta sam pomislila da šporet ipak nisam isključila. Živela sam u toj dilemi do jutra jer se u radijus od jednog kilometra nije smelo ući. Celu noć ležala sam u krevetu, a ujutro su mi noge klonule kao da sam celu noć prestajala – priča uzbuđena Branka.
Ne verujem državi
Branku su drugi dan na poslu ubeđivali da bi svu štetu u slučaju eksplozije nadoknadila država.
– Koja država?! Državi ništa ne verujem. U našem komšiluku pre nekoliko godina kada su rušili bunker s dva metra debelim betonskim zidovima, oštećene su mnoge kuće, a fleka od kamenja bilo je i na nasoj fasadi. Mislite da je država nekome nešto platila. Niko ni cent nije dobio – odgovorila je Branka koja se sprema da po pravu informaciju ode u osiguranje.
Nije rutina
Svi učesnici, a najviše deminer Ralf Rajzener (55) dobijaju pozitivne komentare javnosti. Jedino se nerazumevanje pokazuje prema onima koji su odbijali da napuste stanove prilikom evakuacije, ali i tu je pozitivan bilans jer je policija samo u pet slučajeva morala da primeni silu. Bilo je problema s iseljavanjem staračkog doma, bolesnih i starijih iz stanova, a naročito su bile pogođene porodice s decom.
– Mnogi demontiranje bombe shvataju kao rutinski posao, a svaki ovakav posao je rizičan. Ne treba zaboraviti da smo 2010. u Getingenu izgubili trojicu kolega. I ovde je bilo brizantno, jer nam je bomba nekoliko puta ponovo skliznula u kaljugu – rekao je Ralf Rajzener za „Noje prese“.
