Duže od dve decenije dobrotvori iz celog sveta pomažu siromašnom i teško bolesnom (srce) Vukomiru Tomoviću iz Novog Pazara koji sam, bez ikakvih prihoda i pomoći grada i države, u bedi i nemaštini, brine o paralizovanim i nepokretnim sinovima Ivanu i Predragu.
Bez hleba
Kad god su bili u nevolji, kad su ostajali bez hleba, lekova i svetla, Vukomiru, Ivanu i Peđi stizale su, obično u „minut do dvanaest“, povremene donacije iz dijaspore, najčešće iz Australije, koje su ih „vraćale u život“ i pomagale im da se prehrane, leče, ugreju i opstanu u svom domu u prigradskom naselju Šestovo koji su im svojevremeno svojim prilozima izgradili naši čitaoci.
Za razliku od ranijih godina, kada su bar mogli da kupe drva i lekove i izmire dug za struju, pomoć Tomovićima ove godine je skoro potpuno presahla, poslednju donaciju (100 australijskih dolara) dobili su početkom januara ove godine, pošto njihova bolest uzima sve više maha, stižu nove nevolje, sve je drastično poskupelo, pa Vukomir, Ivan i Predrag sa strahom i neizvesnošću očekuju dane koji dolaze, posebno strahuju od nestašice lekova.
Nama su dobri ljudi iz celog sveta, najviše čitaoci „Vesti“, puno pomogli, duže od dve decenije pomažu nam da lakše prebrodimo sve nevolje koje su nas snašle, sada smo ponovo u velikim problemima i svaki dan nam je nova neizvesnost i veliko iskušenje, nesposobni smo za bilo kakav rad, stalno smo po bolnicama, potrebno nam je i puno lekova, a pomoći niotkud. Nadam se da nas dobrotvori ipak nisu zaboravili, da znaju za sve naše patnje i da će nam ponovo pomoći – naglašava Vukomir i ističe da im je, uz sve bolesti koje ih od rođenja prate, mnogo nevolja zadala i korona koju su jedva prebrodili i koja je na njih ostavila strašne posledice.
Imamo pozamašan dug za struju, bojim se isključiće nam svetlo, za lekove se pozajmljujemo, kuburimo i s ogrevom, skupe su i pelene, problem nam je i hrana. Kovid nam je dodatno otežao život, još osećamo posledice virusa i stalno smo po bolnicama – dodaje Ivan Tomović i zahvaljuje se svim dobrotvorima koji su im poslednjih godina slali vredne priloge i pomogli da izgrade kuću u Novom Pazaru i da kupe bolja invalidska kolica koja na smenu koriste.
U zabitom selu
Do pre dve decenije Tomovići su živeli u zabitom Pasijem Potoku na Rogozni, udaljenom od Novog Pazara 35 kilometara, Vukomir i njegova sada pokojna supruga Zorka, kad god su morali lekaru, na leđima su, po blatu, kiši i snegu nosili Ivana i Predraga, te potresne slike ganule su tada mnoge naše čitaoce koji su im svojim prilozima pomogli da se s Rogozne presele u Novi Pazar, u prigradskom naselju Šestovo sagrade kuću i budu bliže lekarima i Specijalnoj bolnici za distrofičare u Novopazarskoj banji.
– Ceo naš život je jedna velika muka i patnja, Ivan i Predrag nikad nisu prohodali, sada su već u ozbiljnim godinama, trajno vezani za invalidska kolica koja sve teže pokreću, a i ja se bližim osamdesetoj, pritisla me je teška bolest, ne znam šta će biti s njima kada mene više ne bude bilo, nadam se da ih država i dobri ljudi neće ostaviti bez ogreva, hleba i lekova – ističe Vukomir.
Muka s mukom
Taman kada se malo stabilizuju i Vukomir, težak srčani bolesnik, dobije bar malo oduška pojavi se neka nova muka. Da li od posledica prevelikog koznumiranja lekova, korone ili paralize, mlađem Predragu ozbiljno su oboleli bubrezi, pa često mora u bolnicu, Vukomir strahuje od novog pogoršavanja i strepi za svog sina kome je, kao i starijem Ivanu, posvetio ceo svoj život.
– Ništa ja ne bih mogao da nije bilo humanosti i ljudske dobrote, i dalje se uzdam u dobre ljude – ističe ovaj mučenik iz Novog Pazara.
Katarina treća rana
Nisu Ivan i Predrag jedine muke i bol nesrećnog Vukomira Tomovića, i njegova unuka dvadesetogodišnja Katarina, ćerka njegovog trećeg(zdravog) sina Zorana i snaje Marije od rođenja je paralizovana i vezana za invalidska kolica, pošto je mlađa od stričeva Ivana i Predraga, njeni roditelji još se nadaju da će bar za nju viti leka i da će prohodati.
Bog je tako hteo, sudbina se poigrala sa nama, Katarina mi je treća rana, i oni su, kao i mi, stalno po bolnicama, ne mogu da nam pomognu, a ni mi njima – žali se Vukomir.
