Brzo je prošlo, ali mnogo toga učinjeno u zadnjih 35 godina plodnog verskog i duhovnog života Srba u Berlinu, tokom kojih je službovao visokoprečasni protojerej stavrofor Dragan Sekulić, i tu dočekao starosnu penziju. Nakon poslednje Svete liturgije, koju je držao kao sveštenik hrama Vaskrsenja Hristovog i Berlinske parohije, otac Dragan se oprostio od vernika svečanim Crkveno-narodnim saborom u porti hrama.
Veliku podršku je imao od sveštenika koji će i dalje služiti u berlinskim crkvama, oca Radomira, oca Veljka i novog sveštenika oca Aleksandra. Ovoj velikoj proslavi prisustvovali su i prvi savetnik ambasade Srbije, Ivo Vojvodić i savetnik ambasade Bosne i Hercegovine, Predrag Đokić.
Životni put
U svojoj besedi, otac Dragan je govorio o svom radu i životnom putu.
– Moj početak kao sveštenika bio je pre 43 godine, u Šapcu sam rukopoložen za đakona, a zatim i za sveštenika, u avgustu 1981. godine. Rukopoložio me je Vladika Jovan Velimirović, sinovac našeg svetog Vladike Nikolaja. Zatim sam osam godina bio parohijski sveštenik u Mionici. Tu sam krstio prvu decu, venčao prve mladence, prvi put osvetio vodicu, i na neki način se iskalio kao sveštenik. Mnogo mi je značilo što sam bio paroh u blizini poznatih Manastira, kao što su Ćelije, Lelić i Bogovađa, gde sam često odlazio i molio se na grobu Svetog Justina i pred moštima Svetog Nikolaja Žičkog i Ohridskog. 1989. godine prvi put dolazim u Berlin da preuzmem parohiju i počinjem svoju pastirsku službu. Drago mi je što i danas vidim neka lica koja sam video i na prvim službama koje sam tada držao. Već sledeće godine kupili smo Hram „Sveti Sava“ na Vedingu, koji smo narednih godina, zahvaljujući vašim prilozima i otplatili. Pri hramu je osnovan crkveni hor „Sveti Stefan Dečanski“ i pokrenuta Srpska škola. Ovaj hram danas krasi i kopija Hilandarske ikone Svete Trojeručice, kojom smo hteli da sačuvamo duhovnu bliskost sa Manastirom Hilandar na Svetoj Gori, gde smo često organizovano odlazili iz Berlina. 2008. godine, Srpska Pravoslavna crkvena opština Berlin, obogaćena je još jednim svetim hramom, a to je ovaj Hram Vaskrsenja Hristovog, za koji očekujemo da sledeće godine u potpunosti bude otplaćen – počeo je priču sveštenik.
Podučavanje mladih
– Veliko mi je bilo zadovoljstvo da podučavam decu i mlade, i u Srpskoj školi koju smo i u ovom Hramu osnovali, a uvek sam ih podsticao da dobro uče i u nemačkim školama, što bolje se prilagode, i kasnije završe visoke škole i fakultete i budu uspešni i cenjeni stručnjaci u svojim profesijama. Tako će najbolje predstavljati našu Srpsku zajednicu u ovoj stranoj zemlji. Ako je neko dete imalo talenta za sport ili umetnost, podsticao sam ih da istraju u razvijanju tog talenta, i najuporniji su daleko dogurali i zavredeli pažnju nemačkih nacionalnih medija. Kojim god se poslom bave, važno je da uživaju u svom poslu, kao što sam i ja najviše uživao svake nedelje i svakoga praznika kada sam služio svete Liturgije u našem svetom hramu. To me je najviše ispunjavalo, a posebno momenti kada dajem blagoslov svima koji ispune crkvu, tada je i meni srce puno. Crkve nisu uvek bile ovako pune kao danas, ali kada vernici preko sveštenika dobiju Božji blagoslov, i meni je srce puno. U veri sam se uvek trudio da budem strog, pre svega prema sebi, prema svojoj porodici, a zatim i prema svima vama, pre svega radi vašeg spasenja. Moja radost je utoliko bila veća, koliko se naša duhovna zajednica uvećavala, i koliko je svako od vas napredovao u posvećenosti veri, a radovao sam se i svakom venčanju i krštenju i brojnim proslavama koje smo držali u oba naša hrama. Veliku ulogu u mojoj pastirskoj službi igrala je i moja porodica, moja supruga, deca i unuci, koja je na svoj način doprinela da istrajem u svojoj službi. Hoću da pamtim sve lepe događaje u ovoj crkvi kojih je bilo mnogo i sve vaše likove, pamtim i vaša imena i mesta na kojima ste stajali tokom Liturgije. Žalim da to ostane u mome srcu. Sveštenik nikad ne odlazi u penziju, ostaje sveštenik do kraja života, ali se razrešava vođenja parohije, vođenja jednog hrama. Moći ću i dalje da vodim službu, pričešćujem i dajem po neku pouku. Možda ću malo više biti u otadžbini nego ovde, ili obrnuto. Svaki sveštenik dušu polaže za svoju veru, za svoj narod, za svoje vernike, ali je lepo kada dođe vreme da se i mi sveštenici malo više posvetimo svojoj duši – rekao je otac Dragan.
Zahvalnost Bogu
– Hteo bih da izrazim zahvalnost Bogu jer sam postao sveštenik, zatim vladiki Jovanu Velimiroviću koji me je rukopoložio, nekadašnjem zapadnoevropskom episkopu vladiki Lavrentiju koji je imao poverenja u mene da mi omogući da kao mlad sveštenik vodim parohiju, svojim roditeljima koji su me učili veri i poslali u Bogosloviju, berlinskim sveštenicima sa kojima sam služio, ocu Veljku, ocu Radomiru i ocu Dušku koji je takođe jedno vreme služio u Berlinu, Crkvenom odboru i predsedniku Crkvenog odbora, Draganu Mitrovskom, i svim vernicima koji su se vredno angažovali na održavanju hrama i svim bogosluženjima i svečanostima, i svoj deci koja nam dolaze u sve većem broju. Hvala svima koji su slušali i usvajali moje pouke, pre svega da bi učinili nešto za svoje duše i spasavali svoje duše. Ostavljam svima vama zaveštanje da čvrsto držite svoju veru Pravoslavnu, na toj veri učite svoju decu i unuke, da napredujete u veri i pobožnosti, i da sačuvate i srpski jezik. Ostavljam vam zaveštanje da sačuvate ova dva hrama, da ih dalje održavate i ulepšavate, i, ako Bog da, otvorite i treći hram – rekao je sveštenik.
Zaveštanje zajednici
Došavši u Berlin u godini kada se proslavljalo 600 godina od Kosovske bitke, i kada je pao Berlinski zid, već sledeće, 1990. godine, u gradu koji je tada postao i glavni grad ujedinjene Nemačke, uspeo je da otvori prvu srpsku pravoslavnu crkvu „Sveti Sava“. 2008. godine usledila je i druga srpska crkva, „Vaskrsenja Hristovog“, čiji je starešina do sada otac Dragan bio, a na oproštaju, vernicima je dao zaveštanje, da se sagradi i treća srpska crkva. Nije lako rečima opisati, koliko je vere i truda utkao za ovih 35 godina, da se obogati verski i duhovni život u Berlinu, i koliko je ljubavi prema Bogu i svojim bližnjima, uspeo da usadi sada već veoma brojnoj Srpskoj zajednici. Za brojne srpske vernike u Berlinu, ovaj oproštaj nije ni malo lak, jer su mnoge svoje važne životne događaje vezivali za redovna okupljanja na liturgijama, svoje radosti i tuge delili sa ocem Draganom, koji je uvek imao vremena i razumevanja da ih sasluša, i uputi poučne reči dobrote. Ovim je uspešno zaokružena veoma važna, početna faza istorije Srpske pravoslavne crkve u Berlinu, koju će i dalje voditi sveštenici, otac Radomir, otac Veljko i novi sveštenik otac Aleksandar, a otac Dragan Sekulić se nada da će Srpska pravoslavna crkva u Berlinu iz godine u godinu i dalje imati sve veći broj vernika i da će večno trajati.
Tuga zbog rastanka
U proteklu nedelju, Sveta liturgija u Hramu Vaskrsenja Hristovog počela je kao i mnoge u zadnjih 35 godina, koje je držao protojerej stavrofor Dragan Sekulić. Tek nekako pred sveto Pričešće, u ispunjenom hramu, vernike je polako obuzimala misao da je ovo ujedno i poslednja Liturgija koju prota Dragan drži kao starešina Hrama, pa se tuga zbog ovog rastanka nakon 35 lepih, sadržajnih i veličanstvenih godina, više nije mogla potiskivati. Zasijale su oči mnogih vernika, a suze više nisu mogle da se zadrže. Tek je, nakon završene Liturgije, otac Dragan uspeo svojom besedom da prisutnim vernicima povrati optimizam i uveri ih da se samo jakom verom mogu prebroditi svi životni izazovi, pa i neminovne promene sa kojima pre ili kasnije moramo da se suočimo.
Stotine vernika
Veliki Crkveno-narodni sabor povodom ovog svečanog događaja, održan je u porti hrama uz muziku, specijalitete sa roštilja i stotine berlinskih vernika, koji su došli da se oproste od dragog sveštenika, prote Dragana Sekulića. Uz temperamentna srpska kola, tresao se Tempelhof, a brojni vernici koji su se hvatali u kolo, nastojali su da energičnim koracima i uz glasne ritmove srpskog folklora, što više odagnaju žal zbog odlaska prote Dragana Sekulića kao sveštenika Berlinske parohije i starešine Hrama Vaskrsenja Hristovog.
