Zagorska ulica u Zemunu uskoro će promeniti ime i zvaće se po Blagoju Jovoviću, pripadniku Ravnogorskog pokreta koji je kao emigrant u Argentini 1957. izvršio atentat na ustaškog vođu Anta Pavelića.
Zloglasni poglavnik fašističke NDH tom prilikom je ranjen, ali nije uspeo da se izvuče jer je od posledica atentata preminuo dve godine kasnije u Španiji. Gostoprimstvo mu je pružio španski diktator Franko pošto Pavelić nije mogao da ostane u Argentini, jer vest o atentatu na „balkanskog Hitlera“, koji je u zemlji tanga i fudbala živeo pod lažnim imenom, odjeknula je svetom.
Od Jovovićevih pucnjeva, međutim, nije mogao da se oporavi, pa je skončao, a identitet čoveka koji mu je presudio bio je misterija sve do 1998. godine, kada se Jovović posle pola veka provedenog u emigraciji vratio u rodnu Crnu Goru i pod Ostrogom ispovedio mitropolitu Amfilohiju Radoviću. Godinu dana po obelodanjivanju svog dela umro je među svojim Bjelopavlićima, koji se ponose svojim herojem, rođenim u selu Kosići kod Danilovgrada.
U svom selu se kao rezervni oficir 1941. priključio ustanicima u borbi protiv fašizma. Prišao je partizanima, ali je prešao u četnike, jer nije hteo da učestvuje u bratoubilačkoj borbi. Pred kraj rata zatekao se u ravnogorskoj delegaciji, koja je u Italiji pregovarala sa Englezima o iskrcavanju. Od njih je saznao da je London odlučio da podrži Tita i partizane. Zato je sa ostalim članovima delegacije ostao u Italiji i tumarao izbegličkim logorima dok se nije domogao Argentine.
Tamo je živeo baveći se svim i svačim sve dok iz novina nije saznao da se Ante Pavelić krije u Argentini pod lažnim imenom. Čim je to pročitao, odlučio je da presudi srpskom dželatu, odgovornom za krv stotina hiljada nevinih žrtava, koja je zloglasnom NDH tekla potocima. Sa grupom istomišljenika, srpskih patriota i antikomunista, skovao je plan o atentatu i odlučio da ga izvrši 10. aprila 1957. na 16. godišnjicu od osnivanja NDH.
Kada su provalili Pavelićeve navike i kretanje, odlučili su da u napad krenu na putu kojim se zlikovac iz centra Buenos Ajresa svakodnevno vraćao kući u predgrađu, u kojoj je živeo. Jovoviću je poveren zadatak da on prvi zapuca, a ako omane da mu u pomoć priskoči Milo Krivokapić. Za tim, ipak, nije bilo potrebe.
– Kada sam ga video, krenem za njim. Brzim korakom. Skoro trčim. Dolazim na sedam-osam metara. Pavelić me je osetio, video… Počeo je da viče: „Majku ti je..m srpsko-jevrejsku, komunističku!“ Čujem pucanj, ne znam odakle dolazi. Ne stajem. Trčim pravo na Pavelića. Dođem na dva-tri metra i pucam. Jednom. Drugi put! Pucam mu u leđa, onako kako je bežao. Dva puta u njega. On pada. Kako je nosio tašnu, ona mu ispadne, sa strane u jednu baštu. Pao, ne mrda, ne mogu da verujem da se pravi mrtav, ako su dva metka u njega. U tom trenutku pomislim – bolje je da ostane živ, jer će ga u bolnicu, narod će videti i onda mu se mora suditi – ispričao je Jovović, koji je tom prilikom i sam ranjen. Uspeo je da pobegne i neko vreme se skloni na sigurno. Nastavio je da živi, držeći se anonimnosti sve dok nije odlučio da svoju tajnu poveri mitropolitu Amfilohiju.
Dvadeset dve godine kasnije, Grad Beograd je odlučio da mu da ulicu i na taj način mu se oduži što je doprineo da najvećeg srpskog krvnika na kraju ipak stigne pravda.
