Rođen je u selu Pusto Šilovo kod Medveđe 4. juna 1947. godine. Kad mu je bilo četiri godine njegovi roditelji su došli u Beograd i dečak je tu rastao, bio odličan đak i među decom u svemu prvi.
U Partizan je došao “na prevaru”, odnosno lažno se predstavio da ima deset godina (koliko je tada bio uslov da se postane pionir), a zapravo je imao devet. Zapazio ga je Virgilije Popesku i doveo među Partizanove pionire. Sa malim prekidom, kad je igrao u inostranstvu, u voljenom klubu je proveo bezmalo pola veka.
Ponikao u pionirskoj ekipi Partizana, prošao je kroz sve selekcije beogradskih “crno-belih” i kao istaknuti krilni half i centarhalf nastupao za I tim od 1965. do 20. decembra 1975. Kao dečak i mladić rastao je u senci „beba“, koje su sve pred sobom mlele i on je imao prave uzore. Nije mu dugo trebalo pa da na mestu poslednjeg igrača odbrane nasledi, u svetu cenjenog, Branka Rašovića.
Bio je nenadmašni majstor u oduzimanju lopte protivniku, bez grubosti, na način majstora. Bio je svestran igrač sa visokim stepenom inteligencije i osećajem za prostor i kretanje rivala i saigrača.
Za Partizan je odigrao 524 utakmice i postigao 5 golova, a za reprezentaciju Jugoslavije uz deset susreta za omladinsku (1964-1965) i dve za mladu reprezentaciju (1967-1969), odigrao je i 39 utakmica za najbolju selekciju Jugoslavije. Bio je jedan od igrača koji je dao veliki doprinos osvajanju drugog mesta u Evropi na prvenstvu kontinenta u Rimu 1968. godine. Na dvadeset utakmica je bio kapiten reprezentacije.
Debitovao je 12. novembra 1967. u susretu protiv Albanije (4:0) u Beogradu, igrao je u timu koji je 1968. u Italiji na finalnom turniru Kupa evropskih nacija zauzeo drugo mesto, a srebrni jubilej proslavio je 16. oktobra 1971. u susretu protiv Nemačke DR (0:0) u Beogradu. Učestvovao je na “Kupu nezavisnosti Brazila” 1972, a od dresa sa državnim grbom oprostio se 4. februara 1973. na prijateljskoj utakmici protiv Tunisa (5:0) u Tunisu.
Nastupao je i za holandski Utreht, a trenersku diplomu je stekao u Beogradu na Fakultetu za fizičko vaspitanje. Kad se vratio iz Holandije, odigrao je nekoliko utakmica za OFK Kikindu, a od januara do avgusta 1978. igrao je u američkoj profesionalnoj ekipi Oackland Stomppers. Karijeru je završio u beogradskom Sindeliću za koji je igrao u jesenjoj sezoni 1978.
Trenirao je klubove Zaliva i Španije, Vranovo (Proleter), Moštanicu, Lazarevac, Banatski Dvor (uveo ih najviši rang), Logronjes, Smederevo i Teleoptik. U Partizanu je bio prvi pomoćnik Milutinovića, Osima, Tumbakovića i Vermezovića. O ljudskim kvalitetima Paćka mogu suditi samo oni koji su mu bili bliski, kako u klubu, tako i porodici. Bio je dobričina, laf , voljen i odani drugar, bez dlake na jeziku, što je mnogima smetalo, pa su ga se radije klonili.
Njegova dobrota i prostodušnost zasigurno je omela njegovu još bolju igračku i trenersku karijeru. Po pravilu postavljan je za pomoćnog trenera, jer su u Partizanu dobro znali da Paun kao korektan čovek nikad neće saplitati šefa, što nije redak slučaj u fudbalu. Dobroćudni Paun nikad se nije bunio što nije dobio odgovarajuću priliku u prvom timu Partizana da pokaže svoje veliko trenersko umeće i ogromno fudbalsko znanje.
Tokom celog trenerskog staža držao se onog što je izgovorio genijalni Bata Stojković u kultnom filmu Balkanski špijun: “Ako me se drugovi sete, dobro je, a ako ne nikom ništa, ja samo radim svoj posao”.
Vreme i mesto sahrane biće naknadno objavljeni.
