Treća velika ljubav Bore Stankovića postala mu je supruga. Zvala se Angelina, Gina. Kada je budući književnik 1879. došao iz rodnog Vranja u Beograd na Veliku školu, prvi utisci o prestonici su mu bili sirotinjska radnička Savamala, gde je stanovao, i prljavi bircuzi u kojima se hranio.
Prolazeći svakodnevno Terazijama ugledao je jednog dana u izlogu neke radnje fotografiju pravog božjeg anđela, kako je govorio.
Kasnije je sve opisao u nedovršenom romanu „Pečal“, gde piše: Još dve godine, pa da svršim školu.
U to nadođe nešto što mi oduze godinu. Beše to ljubav, čudna, strasna. U izlogu slikarevom videh sliku. Ne znam zašto, zastadoh da je gledam.
Slika je predstavljala vižljasto, sa stisnutim ustima, kao u prkos ispreseno i jednom rukom podbočeno, a drugom držeći veselo devojče u mornarskom odelu.
Beše to garavo dete, a opet jako nežno, milo, providno, da zastadoh i gledah je. Uopšte, cela slika bila je takva da me je nekoliko dana mučila.
Nekoliko dana kasnije, Bora je sreo na ulici tajanstvenog „mornara“. Devojka je sneg gazila polako, a sigurno i čvrsto.
Osetivši kao da ga neko iznutra poliva toplom vodom, odlučio je Bora, prvi put u životu, da nekog prati.
Stigao je i do njenog kućnog praga, ali nije smogao hrabrosti da priđe devojci. Uskoro ju je sreo na jednom balu pod maskama.
Kada ju je prepoznao, stao je kao ukopan. Činilo mu se kao da će mu srce lupanjem sva dugmeta na prsluku odbiti.
Devojka je bila smelija. Prišla mu je slobodno, osmehujući se kao da se odavno poznaju. Cele večeri se nije odvojio od nje, a posle ni celog života.
