Sultan Murat je 1439. pokrenuo veliku vojsku na Ugarsku, ali i na Srbiju, iako su mu Đurađ i Jerina Branković u zalog mira već bili predali svoju kći Maru sultanu u harem.
Srpska princeza je tamo sa tri stotine drugih žena vodila ljutu borbu za milost okrutnog osmanlijskog gospodara, i u tome uspela: postala je sultanija. Znajući da nema dovoljno snage da se suprotstavi zetu, Đurađ je dobro naoružao prestonicu, pa je sa ženom i najmlađim sinom Lazarom prešao u Ugarsku.
U opsadi Smedereva branioci su izdržali tri meseca, da bi avgusta 1439. godine zbog gladi morali da predaju grad Turcima. Bio je to prvi pad srpske despotovine. Đurđevom sinu Stefanu, koji se od udaje sestre Mare nalazio kod sultana kao talac, pridružio se i Grgur, i to kao pravi sužanj. Ubrzo je stigla užasna vest. Uhvativši pisma koja su Stefan i Grgur tajno pisali ocu Đurđu, sultan Murat Drugi naredio je da braća budu oslepljena.
U septembru 1443, velika ugarska vojska je sa srpskim četama prešla Dunav, pa je vojska Murata Drugog izbačena iz despotovine. Đurađ i Jerina su se vratili u Smederevo i despot nikada više nije ustajao protiv sultana. Vladarski par je opet dobio državu, a iz ropstva su im stigli i sinovi, doduše oslepljeni. Zašavši u devetu deceniju života, Đurađ je, iznemogao, krajem 1456. predao dušu Gospodu, u devetoj deceniji života.
A Jerina Branković nije imala mira ni u starosti. Našla se usred sukoba svoje dece oko prestola. Sa jedne strane bili su slepi Grgur i sultanija Mara, a sa druge Lazar Branković, čija je žena Jelena bila poslednja vizantijska princeza u Srbiji. Stara despotica Jerina umrla je u Rudniku 1457. godine. Neki izvori navode da ju je otrovao sin Lazar.
