Provodeći poslednju godinu života u psihijatrijskoj bolnici za sirotinju u holandskom gradu Utrehtu, pacijentkinja Žana Merkus bila je tek senka one mlade, lepe i hrabre žene koja se odrekla svega, pa i porodičnog bogatstva, da bi se posvetila ustancima u svetu.
Kad je 1897. umrla, malo ko je znao da je ona nekad podizala bolnice za sirotinju širom Francuske, da je usred otomanskog Jerusalima gradila hram za drugi Hristov dolazak, da se sa puškom u ruci borila za ugnjetene, da je nekada volela i bila voljena. Njeni dužnici su je već bili zaboravili. Zaboravili su je i Srbi, kojima je bila odani prijatelj, a oni su je nekada zbog toga kovali u zvezde.
Žana Merkus je rođena 1839. u Bataviji, današnjoj Džakarti u Indoneziji, kao najmlađe od osmoro dece Pitera Merkusa, vicekralja kolonije Holandske Istočne Indije.
Otac joj je umro kad je imala pet godina. Sa porodicom se vratila u otadžbinu i živela u Amsterdamu i Hagu, a 1848. ostala je i bez majke Vilhemine. Brigu o devojčici preuzeo je stric Šarl Gijom Merkus, sveštenik protestantske Valonske crkve. Otuda njena privrženost veri. Kad je Žana napunila 26 godina, dobila je pozamašno porodično nasledstvo.
Kupila je imanje kod grada Arnema, i dane isprva provodila u čitanju i jahanju konja, trošeći novac na dobročinstva. Ali, mesto je nije dugo držalo. Prodavši imanje, krenula je na putešestvije po Nemačkoj i Italiji. Čuvena kompozitorka, književnica i feministkinja Katarina van Res zagrejala ju je za napredne ideje.
Da bi se dalje obrazovala, Žana se sa trideset godina obrela u Parizu, i na Sorboni studirala strane jezike. Tečno ih je govorila sedam. Upoznajući se sa ljudima sa raznih strana sveta koji su stizali na prestižni evropski univerzitet, susrela se i sa studentima sa nemirnog Balkana. Kada je izbio francusko-pruski rat 1870, javila se kao dobrovoljka Crvenom krstu i pomagala ranjenicima. Preživela je strašnu nemačku opsadu Pariza, glad, zimu i bombardovanje, da bi se pridružila Pariskoj komuni, narodnoj revoluciji na ulicama francuske prestonice koja je trajala nepuna tri meseca, do sloma 28. maja 1871.
Saborci su svedočili da se uvek držala „hrabro, kao stari iskusni vojnik“, a jednom je bila i ranjena u obraz. Lekari su je poslali u Italiju na lečenje. Tamo se Žana zbližila sa revolucionarima za ujedinjenje apeninskih državica i sa samim njihovim vođom Đuzepeom Garibaldijem. Posetila je Rim, novu prestonicu tek ujedinjene Italije.
Iz njega su garibaldinci, na njenu veliku radost, proterali papu u Vatikan i tako srušili papsku državu. Žanu su, sa druge strane, sve više obuzimali verski zanos i opsesija mističnim porukama novozavetnog Otkrovenja Jovanovog koje kaže: „Jer dođe veliki dan gneva njegova, i ko može opstati?…
Ne kvarite zemlje, ni mora, ni drveća dok ne stavimo pečat slugama Boga našega na čela njihova. I čuh broj obeleženih pečatom: 144.000 onih sa pečatom iz svojih plemena Izrailjevih.“ Tvrdila je da je u toku posete oslobođenom Rimu čula poruku od samog Isusa Hrista: „Načini kuću moju u Jerusalimu!“
Tada je odlučila: ide u Svetu zemlju, Palestinu. Ta odluka joj je odredila sudbinu.
Bolnice za siromahe
Rat i narodna opsada Pariza pokazali su strašnu istinu – da siromašnih Francuza ima mnogo i da oni često umiru i od najbezazlenijih bolesti, jer su potpuno prepušteni sami sebi. Videla je to Žana Merkus, pa je širom Francuske o svom trošku osnivala mrežu narodnih bolnica za njih. Mnoge ove ustanove i danas postoje.
