Prošle godine je lokdaun osujetio tradicionalnu podelu novogodišnjih paketića u vreme Svetog Nikole, ali ove godine deca u Berlinu su imala puni doživljaj. Krenulo je najpre u petak uveče u Srpsko-nemačkoj zajednici Mladost, gde je učiteljica Marija Aleksić sa učenicima dopunske škole na srpskom jeziku pripremila prigodan program uz pesme, recitacije i koreografiju. Posle toga, usledilo je dečje oduševljenje paketićima koje su dobili od Deda Mraza, a Branislav Delač, predsednik SNZ pobrinuo se da mališani zabavno provedu ostatak večeri uz karaoke parti, a Andrea Žugaj, sekretarica SNZ, pobrinula se da decu obraduje šećernom vunom.
Marija Aleksić maksimalno koristi vreme od kako više nema obavezne onlajn nastave, da sa decom organizuje nastavne i vannastavne aktivnosti. Na više mesta, u različitim odeljenjima pripremila je priredbe sa potpuno različitim sadržajima. Pred početak je pročitala zdravicu, navela koje su aktivnosti sa decom tokom godine realizovane i najavila brojnije i sadržajnije za sledeću godinu. Učenici su dobro uvežbanim recitacijama, pesmama i plesnom koreografijom, koju su izvele Mia Marinković, Teodora Urošević i Lana Trpka, prisutnima poželeli srećan početak Nove godine, a onda je Deda Mraz prionuo na podelu paketića.
Predsednik kluba Branislav Delač odlično se snašao u organizaciji manifestacije, a kada je došlo vreme za karaoke parti, bio je potpuno u svom elementu. I njegova supruga Dijana bila je prisutna sa njihovim sinom Pavlom, koji će sledeće godine takođe stati u red za paketiće, samo još da prohoda.
Među ostalima koji su doveli decu bili su i Dubravka i Milovan Maričić. Oni su stigli sa osmogodišnjim sinom Ivanom i petogodišnjom ćerkom Milicom da učestvuju u priredbi i prime paketiće. Dubravka o snalaženju u Berlinu navodi:
– Muž je godinu dana u Berlinu, a ja sa decom tek sedam meseci. Još smo novi, prilagođavamo se. Dugo smo živeli u Banjaluci i često menjali poslove. Sada muž radi, a ja polako učim jezik i tražim posao.
Sin Ivan se najbolje snašao, a promenu sredine, kaže, gotovo nije ni primetio.
– Idem u drugi razred, krenuo sam još u Banjaluci, ali lepo je i tamo i ovde. U nemačkoj školi u odeljenju imam nekoliko srpskih drugara, a pogotovo imam dobre drugare u srpskoj školi, ovde u SNZ.
Milovan Maričić dodaje, nešto opširnije:
– Bavim se softver inženjeringom, borim se sa raznim programima. Šireći znanje o ovoj oblasti, uspevam i polako da napredujem. Sada sam softver inženjer u firmi koja se bavi isporukom hrane. U Banjaluci sam završio srednju elektrotehničku školu i prve dve godine Elektrotehničkog fakulteta, ali smo zasnovali porodicu, došla su deca i moralo je adekvatno da se odgovori novonastalim finansijskim zahtevima. U potražnji za poslom, bile su opcije da odemo i u Holandiju, Belgiju, Austriju, ali je na kraju izbor pao na Berlin. Sin Ivan je krenuo u školu, a ćerka Milica u obdanište, ali nakon tek godinu dana, i dalje su u fazi prilagođavanja. Još se informišemo kojim lekarima da se obratimo, ako bude potrebe, i kako da se izborimo sa svim administrativnih zahtevima. Mislim da je deci ipak mnogo lakše. Nastojimo da se družimo sa našim ljudima ovde u klubu, koliko možemo, a odlazimo i u crkvu – priča nam Mladen.
Banjaluka u malom
Irina Momić je došla sa ćerkama Elenom i Kalinom da njih dve prime paketiće, a suprug Mitar je ostao kod kuće zbog manjih zdravstvenih problema.
– Rođena sam u Banjaluci i tamo upoznala supruga koji je rođen u Berlinu, pa smo ovde zasnovali porodicu. U Berlinu živim već 11 godina. Radim u trgovini, praktično sam nastavila posao koji sam radila i u Banjaluci. I roditelji su mi ovde od pre pet godina, tako da mlađa ćerka ne ide u vrtić, a starija ćerka je već peti razred. Rado provodimo vreme ovde u klubu, tu su mi već dve kume, a ima još dosta Banjalučanki i sve se lepo slažemo. Predivno je što su nam ovako nešto organizovali, a atmosfera ne može biti lepša nego sa našim narodom. Petkom i nedeljom smo uvek tu, kao i kada su neke manifestacije drugim danima, a pripomognemo kada god nešto zatreba oko organizacije – navodi Irena.
Nemica obožava Derventu
Lidija Komašćuk je u ovoj lepoj večeri uživala sa ćerkama, desetogodišnjom Marom i dvogodišnjom Ninom Blagojević. Iako odlično vlada srpskim jezikom, sa autentičnim naglaskom iz okoline Dervente, odakle potiče suprug Slađan Blagojević, Lidijina prva rečenica delovala je pomalo zbunjujuće.
– Iako sam Nemica, mnogo se radujem uvek kada dođemo ovde. Moji roditelji su Nemci, ali posle rane smrti oca, koji se prezivao Nauk, dobila sam prezime očuha koji je takođe Nemac, ali je od ranijih generacija nasledio prezime ruskog porekla koje i danas nosim. Baka po majci bila je pola Čehinja, ali sa tim jezikom nisam imala kontakata. Korona nas je omela da se u planirano vreme venčamo i svi ponesemo porodično ime Blagojević – otkriva nam Lidija.
O životu u Berlinu dalje navodi:
– Radim kao prodavačica u pekari, a Slađan ima građevinsku firmu. Večeras radi, pa nije mogao da dođe. Mara da ide na folklor u SNZ. Suprug je rođen u Berlinu, a njegovi roditelji su iz Dervente. Kada sam upoznala Slađana, učila sam polako srpski od prijateljica, njegove rodbine, a išla sam i na kurseve srpskog jezika u narodnim univerzitetima. Obično dva puta godišnje odlazimo u njegov zavičaj u Derventu, ali od pojave korone sveli smo odlaske na samo jednom tokom godine. Pored nemačkog i srpskog govorim malo i engleski, a ćerka Mara pored ova tri jezika, govori i španski, jer ide u nemačko-špansku školu. Mara se sa srpskom decom pretežno druži ovde u klubu, zato smo i hteli da redovno dolazi, uči folklor. Suprug i ja ne uspevamo da joj u potpunosti prenesemo znanje srpskog jezika, jer puno i radimo, pa je važno da Mara redovno dolazi ovde na časove i na folklor u klub. Inače, u Derventi se svi odlično sporazumevamo sa rodbinom i prijateljima. Njihov mentalitet mi mnogo prija, svi su tako predusretljivi i gostoprimljivi – naglasila je Lidija, koja je željna češćih odlazaka u Derventu i nada se da će ih biti u narednoj godini.
Svake nedelje u SNZ
Danijela Stojanović je iskoristila poslednju priliku da njen sin dobije još jedan paketić pred Novu godinu.
– Večeras mi je ovde sin Arijan, koji ima 14 godina i ranije je igrao folklor u SNZ, ali zbog povremenih lokdauna, nije mogao stalno da se ponovo prilagođava. Ovde nam je fenomenalno i uvek nam je super kada dođemo, a ja sam kao mala igrala folklor u KUD-u Mladost, koji je nastavio tradiciju u SNZ. Inače svake nedelje dolazimo ovde, a ćerka Adriana i ja igramo u folklornim grupama. Ona je starija, pa večeras nije ovde sa ovom mlađom decom. Suprug Miodrag i ja smo rođeni ovde. Njegovi roditelji su iz Novog Miloševa i iz Beograda, a moji iz Splita i iz Niša. Radim u turističkoj agenciji, a suprug u gastronomiji, pa ne stiže da dolazi na ovakve proslave, jer su u isto vreme obično i restorani puni. Inače, rado ovde provodimo vreme sa našim ljudima.
Arijan tek treba da usavrši znanje srpskog jezika, a atmosfera u klubu mu se veoma dopada.
– Idem u osmi razred i svake nedelje sam ovde u SNZ. Sa rodbinom za sada ne uspevam najbolje da se sporazumevam, kada odemo u Srbiju ili Dalmaciju, ali zato sada redovno idem u srpsku školu. Ja sve dobro razumem, ali još ne uspevam da najbolje odgovorim na srpskom. Pored škole, već nekoliko meseci treniram i boks. Do sada sam imao četiri meča, tri sam dobio, a jedan je završen nerešenim rezultatom, završio je Arijan Stojanović sa neskrivenim ambicijama kada su srpski jezik i boks u pitanju.
