Ubi nemaština: Srbi iz Vrbeštice žive od danas do sutra
– Vidite ovo mesto. Ima oko 650 stanovnika, a bar još dve Vrbeštice ima u našoj opštini. Ali, tuga je jer 99 odsto ljudi nigde ne radi. Nemaju nikakva primanja.
Baš teško žive, pričao je vozač koji je ipak morao da zaustavi vozilo negde na početku sela.
Od Albanaca ne smeju na njivu
Porodica Anđelković ima zemlju koju bi rado obrađivala, ali ne smeju od komšija Albanaca. Kako pričaju, imanje je u brdima, a tamo žive Albanci. |
Pao je sneg i dalje se nije moglo autom. Čak se i vozilo Kfora zaglavilo u snegu. I za njega su ovi vremenski uslovi bili velika prepreka. Usput smo naišli i na automobile sletele s puta.
Putem uz brdo protezala se fantastična priroda pod belinom. Prizori kao u raju, a život kao pakao.
Na obroncima brda štrče srpske kuće koje podsećaju na nekakav pejsaž sa početka prošlog veka, možda još odranije. Od blata i oplate. Posle dužeg hoda evo je Orloćeva mahala. U njoj živi oko desetak porodica.
– Vidite, zima je, a mi imamo vode. Leti je nemamo. Niko da nam objasni zašto je to tako. Je l’ biste bar vi mogli nešto da uradite – pita Slavoljub Anđelković, čovek sa 28 godina, kome bi svi dali znatno više.
Težak život je ostavio ozbiljan trag na njemu. Njegova kuća je srušena. Ne od bombi već od starosti.
Patriote sa praznim stomacimaI u ovoj kući se govorilo o nedavno održanim izborima u opštini Štrpce. – Bio sam protiv onih koju su izašli na te kosovske izbore. A, šta sam time dobio? Svi ti koji su izašli na izbore ponovo su dobili zaposlenje i pomoć, a mi nemamo ništa. Patriote smo sa praznim stomacima, a oni imaju novac – kaže Slavoljub. |
Ništa mnogo mlađa nije ona koju je komšija pozajmio Anđelkovićima. Tu su majka Nada (57), braća Dragan (35) i Miladin (20) i sestra Dostana (24).
Nada je tog jutra mesila hleb. To je verovatno jedino što će pojesti tog dana.
– Ovo je mučenički život. Obraćamo se za pomoć, ali ništa. Deca zovu da pitaju za posao, ali ni za njih nema ništa, priča nam Nada dok mesi testo.
Od tolike muke i nevolje više se ni ne seća da je ikada bilo bolje.
Okućnicu i dom socijalni radnici bi opisali rečenicom – "ispod granice siromaštva". Porodica živi u tri sobe, od kojih se jedna greje. I ne znaju šta bi bez tog prastarog šporeta na drva.
Dim se malo vraća u sobu, ali je toplo. Kupatila nema. I Miladin i Dostana su neraspoloženi, a kako i ne bi kad najbolje godine života provode u takvim uslovima. Slaboljub je teško bolestan. Trebalo bi da mu lekari ugrade bajpas, trebalo bi da pije lekove, ali nema ni za kartu do ambulante.
– Batalio sam sve. Ostavio sam lekove jer nemam čime da ih kupim. Do lekara ne mogu, jer moram u Beograd, a nemam za kartu. I tako. Ne znam šta ću – dodaje on.
Niko od ukućana nije zaposlen. Ne zato što ne žele da rade, već zato što posla za njih nema. Žive od socijalne pomoći od 9.500 dinara i to je sve.
Slično Anđelkovićima živi se i u ostale 74 kuće u tom selu. Pričaju da je humanitarna organizacija katoličke crkve "Karitas" pomagala izgradnju kuća u Vrbeštici, ali njihovo stanje nije bilo dovoljeno loše da bi se i oni našli na tom spisku.
Pored tužnih priča iza kućnih zidova, na ulici je mnogo dece. Vesela i nasmejana izašla su napolje da se igraju na snegu.
Deca igraju i pevajuUčmali život u Vrbeštici Slavoljuba Anđelkovića nije demotivisala. On je osnovao i vodi kulturno umetničko društvo "Sveti Petar" gde oko 68 mališana ide na folklor. Oni nemaju ni novca za rad, niko im ne pomaže, sala u kojoj radi je ledena, ali im ne nedostaje entuzijazma. Igraju i pevaju. |
